Teško je pronaći pisca koji je istovremeno toliko popularan među publikom i toliko osporavan od strane kritike kao što je Stiven King. Iako nije uspeo da osvoji srca književnih kritičara, King je za četiri decenije rada postao sinonim za horor žanr. Njegove knjige našle su se na prvom mestu best-selling lista više od trideset puta. Čak iako nikada niste pročitali nijedno Kingovo delo, sigurno ste čuli za filmove Isijavanje (The Shining), Keri (Carrie), Tajni prozor (The Secret Window). Čuli ste i za Bekstvo iz Šošenka (Shawshank Redemption), Zelena milja (the Green Mile), ili To (It). Kingova dela inspirisalasu preko sto filmova i TV programa.
ZBOG ČEGA JE STIVEN KING TOLIKO USPEŠAN?
Teško je ne zapitati se zbog čega je King tako uspešan. Analizirajući njegova dela možemo izdvojiti nekoliko karakteristika koja Kingove knjige izdvajaju iz velikog broja horor priča.
U Plesu smrti (Danse Macabre) King piše da su strah/strava (horror), užas (terror) i odbojnost tri emocije koje pripadaju carstvu horor žanra. Najvrednija od njih je užas jer počiva na sposobnosti pisca da upravlja maštom publike. Najbolji način da se izazove užas kod čitalaca neotkrivanje izvora straha. Ukoliko autor navede čitaoca da strahuje zbog onoga što ga čeka iza ugla, čitalac će biti bliži likovima iz knjige.
KO SU LIKOVI STUVENA KINGA?
Kingovi romani često sadrže nesavršene, ali simpatične glavne likove. Oni su okruženi velikim brojem jednako nesavršenih ljudi, od kojih se svaki bori da ostvari neki svoj cilj. Kao glavni likovi pojavlju se štreberi uhvaćeni na putu odrastanja, srednjoškolci izopšteni iz društva zbog prekomerne težine ili problema sa aknama. Tu su i likovi koji se bore sa svojim zavisnostima ili kreativnim blokadama. Takođe, King neretko pripoveda iz ugla više likova kako bi stvorio osećaj međusobne povezanosti izmežu njih i istražio različite teme koje se protežu kroz delo.
STIVEN KING I MEJN
Većina ljudi povezuje Kinga sa Mejnom, a Mejn sa Kingom. To je zato što King smešta svoje priče gotovo uvek u svoj rodni Mejn. King iznova koristi razne stvarne i izmišljene lokacije da poveća verodostojnost svojih priča, kreirajući izmišljeni univerzum. Derry je najpoznatiji od Kingovih izmišljenih gradova, dok je Castle Rock najčešća destinacija njegovih junaka.
U pričama poput To (It), on obilno pozajmljuje od stvarnih mesta i znamenitosti, autoputeva i krajolika, čak i stvarnih uglova ulica. King takođe reciklira svoje likove. Jedan popularni negativac, koji može, ali ne mora biti đavo, pojavljuje se u Kingovom univerzumu u različitim obličjima. U Mračnoj kuli (The Dark Tower), on je Čovek u crnom; za izgubljene duše u Uporištu (The Stand), on je vođa po imenu Randall Flagg. U drugim pričama, on je maglovita grupa likova sa inicijalima R.F.
ŠTA KAŽE STIVEN KING?
Jedna od stvari koja Kingova dela izdvaja iz mora horor žanra je taj što horor implicira niže emocije. O njima King govori u Plesu smrti. Međutim, Kingova popularnost ne leži u najmračnijim trenucima njegovog pisanja. Leži u njegovom osnovnom verovanju u urođenu dobrotu čovečanstva. Još davne 1989. godine u jednom intervjuu, King je otkrio svoj optimistični i, u biti, romantični pogled na svet.
Mora postojati ogromna zaliha dobre volje kod ljudi… Da je nije bilo, odleteli bismo u pakao deset godina nakon završetka Drugog svetskog rata.
To je tako uobičajena stvar – ta osećanja ljubavi prema bližnjemu – da o tome retko kada pričamo; skoncentrisani smo na druge stvari. A ta ljubav je tu; svuda oko nas, pa pretpostavljam da to uzimamo zdravo za gotovo…
Verujem u sve one slatke, romantične stvari: deca su dobra, dobro pobeđuje zlo, bolje je voleti i izgubiti nego nikada ne voleti. Vidim mnogo takozvanog “romantičnog ideala” na delu u svetu oko nas.
TEKST: NIKOLA JEREMIJAŠ
Nikola Jeremijaš ima 25 godina i završio je Ekonomsko-trgovinsku školu u Vranju, a trenutno se nalazi na studijama prava na Pravnom fakultetu u Nišu. Završio je školu multiplatformskog novinarstva u organizaciji Tomson Fondacije i Logistike, kao i onlajn kurs Saveta Evrope o zaštiti i sigurnosti novinara.
Od 2021. godine, radio je kao novinar na lokalnom novinskom portalu Niški Press. Objavljivao je članke u zborniku studentskih radova, Politeuma, kao i u časopisu Pressing. Pored toga, piše i objavljuje kratke priče i pesme.
