Da li ste ikada pomislili na to da otmičar i talac mogu biti bliski? Sigurno vam to na prvi utisak zvuči čudno i nemoguće. Ukoliko želite da se uverite da to zaista postoji, u nastavku teksta pročitajte o Stokholmskom sindromu, psihološkom stanju koji ovu situaciju potvrđuje na interesantan način.
ŠTA JE STOKHOLMSKI SINDROM
Godine 1973. Jan Erik Olson je u neuspešnoj pljački banke zarobio četvoro ljudi koje je držao kao taoce od 23. avgusta te godine. Olsonovi uslovi za puštanje taoca na slobodu bili su da mu se obezbedi automobil, dva pancira, dva pištolja, kacige, tri miliona švedskih kruna I da mu se pridruži njegov prijatelj Karl Olofson.Policija je kasnije pregovarala sa Olsonom i njegovim prijateljem ali nisu očekivali da će jedna od zarobljenih stvoriti emocionalnupovezanost sa otmičarima. Kristin Enmark je rekla kako se oseća sasvim sigurno sa kidnaperima, čak je pozvala premijera Švedske i zahtevala da policija pusti nju i ostale taoce zajedno sa kidnaperima. Napokon 28.avgusta, policija je uspela da uđe u banku i oslobodi taoce. Pljačkaši su uhapšeni i niko od talaca nije povređen.Termin Stokhlomski sindrom predložio je i definisao švedski psihijatar i kriminolog Nils Bejront, nakon ovog događaja u istoimenom gradu. Stokhlomski sindrom jeste specifična emocionalna veza, odgovor, koja se javlja kod žrtve prema kidnaperu ili zlostavljaču.
SIMPTOMI STOKHOLMSKOG SINDROMA
Neki od simptoma koji se javljaju kod žrtve jesu insomnija, noćne more, teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, nemogućnost uživanja u stvarima koje su pre događaja predstavljale zadovoljstvo, flešbekovi. Pored pomenutih simptoma žrtva takođe ima pozitivna osećanja prema kidnaperu, negativna osećanja prema porodici i prijateljima I pomaže i/ili podržava kidnapera. Takođe, javlja se infantilnost odnosno ispoljavanje nekih tipično dečijih karakteristika, mišljenja, emocionalnog reagovanja ili obrazaca ponašanja na uzrastu odrasle osobe. Istraživanja su kasnije dokazala da postoji korelacija između vremena kog je žrtva provela u zatočeništvu i ispoljenog zbližavanja sa kidnaperom. Stokhlomski sindrom može se javiti u u slučajevima partnerskog i porodičnog nasilja, ratnih zločina, koncentracionih logora, sekta i incesta. Prevencija je veoma bitna i ogleda se u preopznavanju simptoma i otklanjanju uslova koji su pogodni za razvijanje stanja opčinjenosti agresorom.
STOKHOLMSKI SINDROM KROZ FILMOVE
Stokhlom (2018)
V za Vendetu (2005)
Bafalo ‘66 (1998)
Savršen svet (1993)
LIMA SINDROM
Suprotno Stokhlomskom sindromu, Lima sindrom javlja se kada otmičar razvije pozitivna osećanja, odnosno specifičnu vrstu emocionalnog odgovrora prema svom taocu. Sindrom je dobio naziv nakon velike kidnaperske operacije u Peruu u Limi, krajem 1996. godine. Naime, pripadnici revolucionarnog pokreta Tupak Amaru, tokom zabave u ambasadi Japana oteli su više od stotinu ljudi. Među njima je bilo i najviših zvaničnika Perua, pa čak i predsednik države, koji su pušteni nakon mesec dana. Tokom operacije koja je trajala više meseci, kod otmičara su se javila pozitivna osećanja i povezanost sa taocima. Na proleće 1997. oslobođeni su svi kidnapovani. Jedna osoba je poginula tokom celokupne operacije. Takođe, primer Lima sindroma možemo videti u bajci Lepotica i Zver.
TEKST: ANA VUKMIROVIĆ
Ana Vukmirović je apsolvent psihologije i ljubitelj fotografije.