mogućnosti zvone na vaša vrata
Neretko se dešava da iz konfliktne situacije izađemo slomljenog srca ili poraženog duha. Izvinjenje neretko ne bude dovoljno za oproštaj, a ponekad čak i to izvini može delovati kao so na ranu. IZVINJENJE BEZ EMPATIJE Zvuči otprilike ovako: Baš mi je žao što se …
Verovatno smo do sada svi čuli za emotivno nedostupne ljude, ali se primećuje da u današnje vreme svi pribegavaju ka toj definiciji svoje ličnosti. Ali, šta to zapravo znači biti emotivno nedostupan? PROMENA NIJE LAKA Emotivno nedostupni ljudi obično su oni koji imaju poteškoće u …
Raskid je nešto što svako od nas prođe i što se oseti bar jednom u životu. Raskidi su svakodnevna i normalna stvar, prosto smo naviknuti na to, ali baš zbog toga nekada deluje da se zanemaruje kroz kakav bol i tugu se tada prolazi. Da li postoji pravi način da se preboli raskid? Verovatno smo svi čuli različite načine, ali s obzirom na to da je raskid jedna vrsta gubitka, postoje faze koje je potrebno da se prođu kako bi što bolje uspeli da se vratimo na noge.
Prva faza je stanje šoka. Ova faza se najviše oslanja na postavljanje pitanja zašto se i kako to desilo. Šta je pošlo po zlu? Pogotovo ako to niste očekivali. Satkana je od puno bola i konfuzije.
Povezano sa šokom je druga faza – poricanje. U ovoj fazi se uglavnom ljudi osvrću na neke lepe stvari i obećanja koje im je partner dao, kako će zauvek biti zajedno, da nikoga tako nisu voleli… Pokušavamo sve da racionalizujemo, ali u prve dve faze to nema mnogo uspeha.
Treća faza je takozvano pregovaranje. U ovoj fazi može doći do pomirenja ili pokušaja da se dođe do nekakvog dogovora da ponovo budete zajedno. Nekada čak i ne morate da stupite u kontakt sa bivšim, ali to su i pitanja i pregovori koje vodite sami sa sobom.
Često se pomisli šta bi bilo da sam samo ovo uradio/la, da li da pokušamo ponovo, šta mogu da ispravim…. Ipak, kada prođu prve tri faze i kada se suočimo sa tim da je kraj, često dolazimo u fazu ljutnje i besa. U tom trenutku možemo da budemo ljuti na partnera ili na sebe. Ljuti smo jer smo prevareni, veza se naglo završila ili nismo dobili konkretne odgovore.
Kada se bes rasplamsa, započinje faza tuge. Tada postajete u potpunosti svesni raskida i jedan period ćete tugovati. Možete tugovati za osobom, za osećajem koji ste imali pored nje, za sigurnošću koju ste izgradili i za sve buduće planove koji više ne postoje.
To može da podstakne depresiju, prazninu i apatiju. Stvari poput sumnje u sebe i očaja takođe mogu da se uvuku, kao i usamljenost i napuštenost. Iako je jako teška faza, jako je bitno da prođete kroz
sve emocije kako biste istinski mogli da započnete proces izlečenja.
Nakon toga ide prihvatanje. U ovoj fazi ćete krenuti da se osećate pozitivnije, možda ćete i tada imati trenutke nostalgije ali ipak ćete znati da je ovako najbolje. Krenućete da opet mislite o sebi, a ne o bivšem partneru. Vidite svetlo na kraju tunela, možda ta veza ipak i nije bila za vas.
Na kraju najlepša faza, a to je nastavljanje dalje. Ovo znači da niste samo prihvatili raskid, nego ste se i diskonektovali od ove osobe. Krećete da se zapravo fokusirate na sebe, ne proveravate društvene mreže i želite im sve najbolje iako znate da vi nećete više biti deo njihovog života.
U ovoj fazi će vam biti u redu da budete sami. Kada vam je to u redu, onda možete da nastavite da upoznajete nove ljude i započinjete nove veze znajući da ste u potpunosti preboleli i osetili sve emocije. Nove odnose ćete moći da gradite na zdravom temelju. Ukoliko mislite da još uvek niste spremni da zaplovite u novu romansu, pravi je trenutak da ponovo otkrijete sebe van veze i uživate u drugim stvarima.
Na kraju, ove faze ne moraju da idu ovim redom i nekada je potrebno vreme. Bitno je da budete okruženi ljudima koji vas vole i podržavaju, ali i da zapamtite da tu ljubav date i sami sebi i ne budete previše grubi. Ipak znamo da se sve dešava sa razlogom, iako nam u tom trenutku taj razlog nije jasan, vremenom uspemo da razumemo.
TEKST: ALEKSANDRA POPOVIĆ
Aleksandra Popović je završila Fakultet dramskih umetnosti na katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture. Njena interesovanja su različita i uvek voli da nauči nešto novo.
Ne postoji ljudsko biće koje se tokom svakodnevnih životnih obaveza ne susreće sa različitim vidovima frustracija. Neke situacije nas više frustriraju, neke manje. Opet zavisi od same situacije, ali i od nas samih. Vremenom uspostavljamo svoje adekvatne mehanizme odbrane koji nam pomažu da svakodnevne frustracije lakše preguramo. Ali da li ste znali da su frustracije sastavni deo normalnog psihičkog razvoja čoveka?
Često u svakodnevnom govoru, dok pokušavamo nekome da približimo na koji način smo proživeli neku životnu situaciju, spominjemo pojam emocija i osećanja, te se često ta dva pojma mešaju ili poistovećuju, iako su potpuno različita.
Da li se prekrstite, kao neki ljudi, kada vidite crkvu kojoj, po rođenju, pripadate? Ili vam je čudno kada vidite da neko to uradi? Da li poželite da zaplačete na ulici prosto jer vam se plače, a to ne uradite jer ste na ulici? Šta ako idemo još dalje? Razmislite o sve popularnijoj tehnici, emocionalnog oslobađanja tzv. tapkanja. Ili biste se nasmejali nekome da vidite da to radi na ulici? Hajde da vidimo šta je hrabri novi svet.
Naravno, sve ovo su primeri onoga što (ne)radimo u skladu sa našom predstavom o tome kako se (ne)treba ponašati u javnosti. Hajde da se zapitamo kako bi izgledao ovaj svet da nema te predstave, te slike drugih o nama. Hajde da zamislimo da smo sami na ulici i da radimo uvek sve baš onako kako hoćemo. Da li je to taj hrabri novi svet? Vozimo se gradskim prevozom pa nas ponesu emocije zbog nečeg lošeg dožovljenog i želimo to da istapkamo baš tada i tu. Da li je to taj hrabri novi svet?
Desi se zemljotres pa smo danima u nervnom rastrojstvu jer ne možemo da spavamo od traume. Tada opet može da pomogne tapkanje, bilo gde i bilo kad samo par minuta. Da li je to taj hrabri novi svet? Obuzme nas (ne)objašnjiva tuga dok šetamo pa krenemo da plačemo, baš tu, na ulici, u parku. Prolaznici nas gledaju i poštuju naše suze, puštaju nas da im se obratimo ako hoćemo. Posmatraju nas bez sažaljenja jer znaju da je to nešto naše i da samo mi možemo naći lek sebi, na ovaj ili onaj način.
Možemo da idemo i dalje u taj hrabri novi svet. Možemo da zamislimo i kako bi bilo lepo i prirodno kada bi, bez očekivanja kako će drugi da reaguju, mogli da im kažemo kako i šta zaista osećamo u tom trenutku. Ljudska vrsta se razlikuje od svih ostalih vrsta na planeti po svesti koja ume da kontroliše instinkte. Jedini problem je što je veliki broj ljudi, zbog toga, otišao u drugu krajnost. Većina njih nije ni malo u kontaktu sa svojim instinktima.
Naći onu meru i zlatnu sredinu je, u svemu, najveća umetnost. U svakom slučaju, barem povremeno, podsetiti sebe da smemo da uradimo nešto instinktivno i na javnom mestu, ako time ne remetimo javni red i mir. Treba se ponašati odgovorno prema sebi i svom i psihičkom i fizičkom zdravlju.
Teorije o tome kuda ide ovaj svet su mnogobrojne, ove priče su samo jedne od mnogih pravaca. Onome kome se dopada ovakav scenario, ostaje da želi i zapita se zar ne bi bilo lepo da je baš ovako i da može (i) tako.
Postoji ovaj hrabri novi svet u životima nekih ljudi već i sada. Da unesemo malo pesničke sentimentalnosti pa da poželimo, za kraj. Kako bi lepo bilo da je takvih ljudi sve više i da svi zajedno, a opet, samo pojedinac sam to može – radimo na tome.
TEKST: ŽELJKA LJUBOJEVIĆ
Osećam se kao večiti student života, zovem sebe multipotencijalista i radim na ostvarenju svojih potencijala, volim strane jezike, igre rečima, čitanje, pisanje i pričanje.
Da li vam se nekada čini da ste rob borbe za egzistenciju? Da li vam se čini da smo toplinu i emocije u ubrzanom načinu života utopili u napredovanje karijere i ostvarivanje ciljeva? Često nas okolnosti nateraju da potisnemo svoje emocije i samo nastavimo pravo, kako slučajno ne bismo skrenuli sa puta. Sve se pretvorilo u strast, potrebu, a romantika kao da je ostala iza nas.
Da li mislite da je moguće živeti u prošlosti? Šta nas to tera da ostanemo u kavezu koji nas sprečava da putujemo kroz vreme? Kakva je uloga emocija i da li tako nešto nevidljivo zaista može da nas toliko kontroliše, da mu se ne možemo odupreti? Sasvim je sigurno da su mnoge naše životne blokade emotivnog porekla, a do samih blokada dolazi jer se ne suočavamo sa problemima, već ih vrlo često potiskujemo.
Sigurno smo se susreli sa primerima nekih pozitivnih rečenica, možda ni sami ne znajući da objasnimo da li na nas deluju korisno ili ne. Zbog toga ćemo naučiti šta su afirmacije, koje od njih su korisne i kako uopšte da ih koristimo.
Afirmacija znači potvrđivanje, potvrda ili tvrđenje da je nešto istinito. Koriste se u raznim oblastima, ali mi ćemo konkretno govoriti o oblasti mentalnog zdravlja. Afirmacije tvrde da nešto postoji. Međutim, ukoliko koristimo samo ove rečenice i ubeđujemo sebe u nešto što nije naša trenutna realnost, vrlo je moguće da nam to stvori veliki haos u glavi. Naše misli određuju našu svakodnevnu akciju. Kakve su ti misli, takav ti je život, rekao je naš mudri otac Tadej.
Afirmacije kao tehnika mogu poslužiti da menjamo uticaj podsvesti na neke stavove ili dela. Mada, nikada samo jedna rečenica nije rešenje za sve. Afirmativne rečenice koriste se kroz određena pravila. Naime, moraju biti zdravorazumski izgovorene, a to znači priznati i prihvatiti realnost. Zatim, moraju biti adekvatne i prilagođene osobi koja ih izgovara. One mogu biti od koristi ljudima koji imaju optimalan život i žele da unaprede njegov kvalitet.
Afirmacije nisu rešenje, već jedna od tehnika koja nam pomaže u procesu rada, učenja ili psihoterapeutskog rada. One su tehnika podrške samom sebi, podižu nam energiju kako bismo nastavili da radimo na našem problemu.
Sada kada smo naučili šta su afirmacije i koja su njihova pravila kako bi bile korisne za nas, navešćemo neke primere dobrih afirmacija:
1. Dovoljno sam jaka da donosim samostalne odluke.
2. Biram mir.
3. Vredna sam ljubavi i sreće.
4. Moje telo je zdravo i zahvalna sam na tome.
5. Imam pravo na vreme oporavka.
6. Tačno znam šta da radim da bih postigla uspeh.
Postoji još mnogo primera afirmativnih rečenica i moguće je da se ne pronalazimo baš u svakoj. Zato je veoma je važno da one budu specifične za nas. Univerzalne afirmacije su besmisao, s obzirom na to da svako od nas ima svoj put, svoje ciljeve i stavove. Kada se koriste na pravi način i u pravo vreme, mogu biti vrlo poželjne i korisne. Proces ličnog razvoja ne naziva se uzalud ličan. To je individualan proces svakoga od nas koji je pun uspona i padova, uspeha i grešaka. Mada, pre svega, to je proces učenja i rasta.
Važno je osvestiti da je za svakoga taj proces poseban i svako ga prolazi na sebi svojstven način. Uz kvalitetnog psihoterapeuta ili kouča, afirmacije mogu biti melem za nas. Mogu nam pomoći da prihvatimo i zavolimo sebe. Sve je i otrov i lek, samo je pitanje doze. Zar ne?
Ukoliko se udubimo u neke portale na internetu, pronaći ćemo rečenice poput: Ponavljanje afirmacija može ugušiti negativne misli. Cilj nije ugušiti negativne misli, već naći njihov uzrok. Negativne misli izazvane su određenim neprijatnim emocijama,. Zapravo, sve svoje emocije važno je prihvatiti, uvažiti, razumeti i dozvoliti im da postoje. Borba protiv neprijatnih emocija nije potrebna, a još je manje korisna. Jer guranjem pod tepih stvaramo još veći nered. Za početak, važno je da definišemo kako se osećamo. To možemo postići kvalitetnim pitanjima koje ćemo postavljati sebi.
Kvalitetna pitanja povećavaju i kvalitet našeg života. Naime, pomažu da odredimo i shvatimo gde se tačno trenutno nalazimo na mentalnom nivou. To je upravo razlog zašto samo korišćenje afirmativnih rečenica ne pomaže. Naš um žudi za jasnim komandama da bi znao kako da funkcioniše, jer u druge ne veruje. On je savršen sistem i za njega su afirmacije nejasne, previše uopštene, zbunjuju ga i ne zna šta bi sa njima. Zato, ako koristimo samo tehniku afirmacija duže vremena a one ne deluju, možemo pomisliti da je nešto do nas, jer samo nama ne pomažu.
Daćemo konkretan primer koji smo verovatno čuli bezbroj puta. Želim veliku kuću i dobar posao. U ovoj rečenici nije dobra neodređenost koja nas može dodatno zbuniti. To je isto kao kada bismo u Gugl mapama ukucali dobra hrana. Mapa nas ne bi odvela tačno u restoran koji želimo, jer smatramo da je tamo dobra hrana. Već bi nam ponudila niz opcija koje nama verovatno ne odgovaraju.
Korisno je sebi postaviti sledeća pitanja. Šta tačno za mene znači velika kuća? Kako ona izgleda? Šta za mene znači dobar posao? Na osnovu čega znam da je taj posao dobar za mene? Na kojoj tačno poziciji radim? Kako se osećam na tom radnom mestu? Dakle, naš um ne prepoznaje negativne ili neodređene komande. Takođe, važno je da smo u dobrom stanju, kako bi nam misli bile jasne. Zato je vrlo korisno osvestiti šta nam izaziva dobro stanje i čini da budemo u njemu. Možda zahvalnost ili podsećanje na to što smo živi i zdravi. Možda nam je čak potrebno da još radimo na sebi dok ne otkrijemo koje je stanje za nas dobro.
Pronađimo to dobro stanje. Razbistrimo i konkretizujmo naše misli. Samo nas to vodi do tačnog odredišta na kom želimo da budemo. Ubacimo pažljivo i pravilno neku od afirmacija dok vredno radimo na našem rastu i živimo našu promenu, osvešćujući sve emocije koje imamo.
TEKST: JELENA OPAČIĆ
Jelena Opačić je student četvrte godine sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i vršnjački edukator u projektu Mind The Mind, o mentalnom zdravlju. Zaljubljenik je u knjige, prirodu, pomaganje ljudima, zagrljaje i rok muziku. Najveći cilj joj je da nakon fakulteta upiše edukaciju za psihoterapeuta i da uživa u tom pozivu celog svog života.
Emocije su kompleksna ljudska srž. Svakodnevno osećamo široki spektar emocija, a da li će biti pozitivne ili negativne, zavisi od onoga što doživljavamo. Neke traju kratko, kao što su nalet besa ili crvenilo sramote, dok neke mogu trajati duži period poput tuge ili depresije. …
