mogućnosti zvone na vaša vrata
Globalno selo je termin koji opisuje povezanost savremenog društva, a koji je prvi put upotrebio kanadski sociolog Maršal Makluan. Ovaj pojam predstavlja fenomen približavanja čitavog sveta zakonitostima malog naselja, gde ponašanja postaju predvidljiva, svi ljudi se poznaju i upućeni su jedni na druge, a uticaji …
Tekst ili novinski članak moguće je započeti primerom, anegdotom, zapažanjem ili digresijom. Moguće je krenuti od početka ili s kraja, ili, gađati pravo u centar stvari. Međutim, nijedan od ovih načina ne mora odgovarati senzibilitetu i interesovanju čitaoca, njegovom smislu za humor, ili stilu koji …
Umetnost može preuzeti ulogu najpreciznijeg tumača vremena u kom nastaje. Ona daje ogoljene uvide u suštinu realnosti i deluje kao ogledalo za društvo. Sve osobenosti jednog društva i jednog vremena, svi aspekti naših života, stiču se u delima umetnika. Zbog toga se gotovo može reći da realnost van umetnosti i ne postoji. I više ne možemo biti sigurni u to ko koga oponaša – da li umetnost oponaša realnost, ili realnost oponaša umetnost?
Umetnost performansa dodatno relativizuje ovo pitanje jer svojim konceptom upravo briše granicu između realnosti i umetnosti. Ona ne postoji nezavisno od umetnika, kao što je to slučaj sa slikom, skulpturom ili knjigom. Naprotiv, ona se manifestuje izvedbom umetnika u stvarnom vremenu. Umetničko delo na ovaj način gubi svoju trajnost i briše razdvojenost između umetnika i umetničkog dela, umetnosti i realnosti. U središtu pažnje više nisu uloge glumaca u pozorištu, ili statične slike i objekti u likovnoj umetnosti. U fokusu su akcije, pokreti i procesi.
Neki od umetničkih performansa izazvali su veliku pažnju, kao i oprečna mišljenja, s obzirom na svoje nekonvencionalno prikazivanje i čestu upotrebu ekstremnih i opasnih metoda.
Rhythm 0 predstavlja osmočasovni umetnički performans srpske umetnice Marine Abramović u Studiju Mora u Napulju 1974. Na performansu, publika je bila pozvana da nepomičnoj Marini Abramović uradi šta god poželi nekim od 72 različita predmeta. Među predmetima su se nalazili ruža, parfem, hleb, med. Tu su bili i pero, vino, grožđe, ekseri, makaze, metalna šipka, skalpel i pištolj s jednim metkom. Marina Abramović preuzela je svu odgovornost za bilo šta što joj se moglo desiti u toku performansa. Na početku su posetioci bili nežni, dodirivali Marinu ružom ili je polako okretali. Vremenom je ophođenje publike prema Marini preraslo u pravo nasilje. Bila je skinuta od strane posetilaca. Izlagana je manjim seksualnim napadima, zabadano joj je ružino trnje u stomak. Prerezan joj je vrat skalpelom i uperen joj je pištolj u glavu.
Ovo jeste performans koji je izveo Pjotr Pavlenski, s namerom da skrene pažnju na korupciju ruskih vlasti. U svom performansu živog bola, Pavlenski je skinuo odeću i zakucao ekserom mopnice za pod Crvenog trga u Moskvi. Tamo je ostao sat i po. Kako je objasnio, njegov performans služio je kao metafora za apatiju, političku ravnodušnost i fatalizam modernog ruskog društva.
Ovo je umetnički performans iračkog umetnika Vafa Bilala. Imao je želju da ukaže na dvostruke standarde američke javnosti za koju su iračke žrtve rata u Iraku nevidljive. On je na bini u trajanju od 24 časa na leđima tetovirao mapu Iraka. Na mapi je crvenim vidljivim mastilom istetovirao 5 000 tačkica za svakog poginulog američkog vojnika. Mastilom koje je vidljivo samo ispod UV svetlosti, istetovirao 100 000 tačkica za svaku iračku žrtvu.
Ovo je performans Rona Ateja, čija je svrha podizanje svesti o problemima sa kojima se suočavaju ljudi sa HIV-om. U pomenutom umetničkom performansu, Ron Atej sedeo je u staklenoj kutiji sa plavom perikom koja je s unutrašnje strane krila oštre eksere. Dok se češljao, ekseri su mu se zabadali u glavu i puštali krv koja je lila niz staklene zidove. Ron Atej posvetio je ovaj performans svim ljudima koji se bore protiv diskriminacije u društvu zbog svoje bolesti.
TEKST: NIKOLA JEREMIJAŠ
Nikola Jeremijaš ima 25 godina i završio je Ekonomsko-trgovinsku školu u Vranju, a trenutno se nalazi na studijama prava na Pravnom fakultetu u Nišu. Završio je školu multiplatformskog novinarstva u organizaciji Tomson Fondacije i Logistike, kao i onlajn kurs Saveta Evrope o zaštiti i sigurnosti novinara.
Od 2021. godine, radio je kao novinar na lokalnom novinskom portalu Niški Press. Objavljivao je članke u zborniku studentskih radova, Politeuma, kao i u časopisu Pressing. Pored toga, piše i objavljuje kratke priče i pesme.
U savremenom društvu, vizuelne umetnosti su uzele primat, a digitalni svet sve više postaje dominantna platforma za umetničko izražavanje. U ovakvom kontekstu, sa sve većim tehnološkim mogućnostima, film iz godine u godinu doživljava sve veći napredak. Međutim, i pored toga što se pisana reč nalazi …
Gotovo da ne postoji čovek koji nikada nije odigrao šahovsku partiju, ili bar poređao figure na šahovsku tablu. Ljubitelji ove igre verovatno pamte svoje prve šahovske poteze i želju da pobede svog učitelja (najčešće starijeg člana porodice). Svi koji su od svojih starijih učili da …
Teško je pronaći pisca koji je istovremeno toliko popularan među publikom i toliko osporavan od strane kritike kao što je Stiven King. Iako nije uspeo da osvoji srca književnih kritičara, King je za četiri decenije rada postao sinonim za horor žanr. Njegove knjige našle su se na prvom mestu best-selling lista više od trideset puta. Čak iako nikada niste pročitali nijedno Kingovo delo, sigurno ste čuli za filmove Isijavanje (The Shining), Keri (Carrie), Tajni prozor (The Secret Window). Čuli ste i za Bekstvo iz Šošenka (Shawshank Redemption), Zelena milja (the Green Mile), ili To (It). Kingova dela inspirisalasu preko sto filmova i TV programa.
Teško je ne zapitati se zbog čega je King tako uspešan. Analizirajući njegova dela možemo izdvojiti nekoliko karakteristika koja Kingove knjige izdvajaju iz velikog broja horor priča.
U Plesu smrti (Danse Macabre) King piše da su strah/strava (horror), užas (terror) i odbojnost tri emocije koje pripadaju carstvu horor žanra. Najvrednija od njih je užas jer počiva na sposobnosti pisca da upravlja maštom publike. Najbolji način da se izazove užas kod čitalaca neotkrivanje izvora straha. Ukoliko autor navede čitaoca da strahuje zbog onoga što ga čeka iza ugla, čitalac će biti bliži likovima iz knjige.
Kingovi romani često sadrže nesavršene, ali simpatične glavne likove. Oni su okruženi velikim brojem jednako nesavršenih ljudi, od kojih se svaki bori da ostvari neki svoj cilj. Kao glavni likovi pojavlju se štreberi uhvaćeni na putu odrastanja, srednjoškolci izopšteni iz društva zbog prekomerne težine ili problema sa aknama. Tu su i likovi koji se bore sa svojim zavisnostima ili kreativnim blokadama. Takođe, King neretko pripoveda iz ugla više likova kako bi stvorio osećaj međusobne povezanosti izmežu njih i istražio različite teme koje se protežu kroz delo.
Većina ljudi povezuje Kinga sa Mejnom, a Mejn sa Kingom. To je zato što King smešta svoje priče gotovo uvek u svoj rodni Mejn. King iznova koristi razne stvarne i izmišljene lokacije da poveća verodostojnost svojih priča, kreirajući izmišljeni univerzum. Derry je najpoznatiji od Kingovih izmišljenih gradova, dok je Castle Rock najčešća destinacija njegovih junaka.
U pričama poput To (It), on obilno pozajmljuje od stvarnih mesta i znamenitosti, autoputeva i krajolika, čak i stvarnih uglova ulica. King takođe reciklira svoje likove. Jedan popularni negativac, koji može, ali ne mora biti đavo, pojavljuje se u Kingovom univerzumu u različitim obličjima. U Mračnoj kuli (The Dark Tower), on je Čovek u crnom; za izgubljene duše u Uporištu (The Stand), on je vođa po imenu Randall Flagg. U drugim pričama, on je maglovita grupa likova sa inicijalima R.F.
Jedna od stvari koja Kingova dela izdvaja iz mora horor žanra je taj što horor implicira niže emocije. O njima King govori u Plesu smrti. Međutim, Kingova popularnost ne leži u najmračnijim trenucima njegovog pisanja. Leži u njegovom osnovnom verovanju u urođenu dobrotu čovečanstva. Još davne 1989. godine u jednom intervjuu, King je otkrio svoj optimistični i, u biti, romantični pogled na svet.
Mora postojati ogromna zaliha dobre volje kod ljudi… Da je nije bilo, odleteli bismo u pakao deset godina nakon završetka Drugog svetskog rata.
To je tako uobičajena stvar – ta osećanja ljubavi prema bližnjemu – da o tome retko kada pričamo; skoncentrisani smo na druge stvari. A ta ljubav je tu; svuda oko nas, pa pretpostavljam da to uzimamo zdravo za gotovo…
Verujem u sve one slatke, romantične stvari: deca su dobra, dobro pobeđuje zlo, bolje je voleti i izgubiti nego nikada ne voleti. Vidim mnogo takozvanog “romantičnog ideala” na delu u svetu oko nas.
TEKST: NIKOLA JEREMIJAŠ
Nikola Jeremijaš ima 25 godina i završio je Ekonomsko-trgovinsku školu u Vranju, a trenutno se nalazi na studijama prava na Pravnom fakultetu u Nišu. Završio je školu multiplatformskog novinarstva u organizaciji Tomson Fondacije i Logistike, kao i onlajn kurs Saveta Evrope o zaštiti i sigurnosti novinara.
Od 2021. godine, radio je kao novinar na lokalnom novinskom portalu Niški Press. Objavljivao je članke u zborniku studentskih radova, Politeuma, kao i u časopisu Pressing. Pored toga, piše i objavljuje kratke priče i pesme.
Supermoći nisu uvek ograničene na bioskopsko platno. Iako još uvek nismo ovladali mogućnošću letenja i putovanja kroz vreme, nekima ide jako dobro da predvide budućnost. Većina predviđanja zapravo su temeljno promišljena sagledavanja budućnosti. Ipak neka su se vremenom ispostavila toliko preciznim, da deluju pomalo zastrašujuće. …
Vostani, umetniče, davno si zaspao, u mraku ležao – sad se probudi! Svako ko je makar malo svestan koliko je značajna umetnost u Srbiji, bar jednom iz očaja zaželi da napravi neki sličan poklič. Da dozove davno zaspale šumanoviće, prediće, lubarde, crnjanske, andriće, selimoviće… Oni …
Vrlo retko ćemo naići na umetnika koji svojoj umetnosti pristupa racionalno. Teško je sopstveno umetničko delo posmatrati kao kakav proizvod koji treba plasirati na tržištu. Umetnici se prepuštaju instinktu, kreativnom zanosu – talentu. Koja god umetnost bila u pitanju, ona na svetlost dana najčešće dolazi vođena autorovim osećanjima, maštanjima ili pogledima na svet. Ovakav pristup onemogućava umetniku da ostvari kontakt sa svojom publikom. Njegovo delo, vođeno isključivo subjektivnim merilima postaje previše zatvoreno i neshvaćeno.
Pored talenta i sposobnosti da svoje snove, ideje i osećanja pretočimo u umetnički izražaj, bilo da je u pitanju pisana reč, slikanje, fotografisanje, vajarstvo ili nešto drugo, potrebno je i adekvatno poznavanje tržišta. Ko će čitati ono što ste napisali? Ko će posećivati izložbe i galerije da bi video vaše slike, fotografije ili skulpture?
Iako je lepo i romantično pretpostaviti da će kvalitetna umetnost sama naći put do publike, što možda i jeste tačno, nije na odmet pomoći joj, usmeriti je i ubrzati proces. Velika većina umetnika stvara svoja dela i pušta ih u svet naslepo. Pušta ih bez ikakvog znanja o tome kome se putem svoje umetnosti obraća i da li će neko imati sluha za nju.
Ne moramo zalaziti u kvalitet neke knjige, slike, fotografije ili skulpture, niti u to koliko umetnik zaista ima talenta, ili umetničke vizije i nadahnuća. Sasvim je sigurno da će svako delo imati više uspeha na tržištu ukoliko je usmereno ka pravom auditorijumu. Ona se može prepoznati na mnogo načina.
Prva mogućnost je postaviti cilj svojoj umetnosti. To uključuje i prosto stvaranje umetnosti radi umetnosti, koja će se prirodno usmeriti ka ljudima kojima je takav cilj dovoljan i opravdan. Ukoliko svojom umetnošću, na primer, želite da formulišete antiratnu kritiku, usmerićete je na organizacije i događaje koji se time bave.
Tematika umetničkog dela takođe može pomoći u određivanju publike. Knjiga o religijskim i spiritualnim temama privući će religiozne i spiritualne ljude. Slika koja prikazuje futuristički, međuplanetarni rat privući će ljude koji vole naučnu fantastiku. Fotografija ekoloških protesta privući će društveno angažovane pojedince. Skulpture rimskih imperatora privući će ljubitelje istorije. Na osnovu tematike trudićete se da objavite svoje umetničko delo u odgovarajućem časopisu, ili ga prikazati u galeriji koja se specijalizovala za takav tip umetničkih dela.
Stil kojim stvarate umetničko delo takođe će olakšati izbor publike. Da li vaš umetnički stil pripada realizmu, impresionizmu, post-modernizmu ili nekom spoju više stilskih pravaca? Pristup prilikom promovisanja i objavljivanja vašeg dela biće drugačiji. Različite umetničke organizacije, časopisi ili pokreti okrenuti su ka određenom umetničkom stilu ili pravcu. Zbog toga je važno za svakog umetnika da pronađe i otkrije svoj umetnički senzibilitet i unutrašnji glas, kako bi prepoznao koji stil mu odgovara.
U zavisnosti od cilja, tematike, stila, kao i same prirode umetnosti koju stvarate, takođe je važno koristiti pravi medij za prikazivanje vaših umetničkih dela. Pojedini pisci nikada nisu odštampali nijednu svoju knjigu. Uspeli su da sakupe zavidnu čitalačku publiku koristeći digitalne platforme za objavljivanje književnik dela koje su sve popularnije. Za neke tekstove je opet pogodniji papir. Nemojte se ustezati da svoju umetnost prikažete preko bilo kog medija. To mogu biti tradicionalni metodi ili široke mogućnosti koje pruža digitalna i internet era.
Iako put do publike možda deluje previše zamršeno i neprohodno, nekada je dovoljno prosto postaviti redosled stvari. Umesto da govorimo u prazno nadajući se da će neko prepoznati genijalnost naših reči, bolje je prvo naći sagovornika, upoznati ga, i tek se onda upustiti u razgovor.
TEKST: NIKOLA JEREMIJAŠ
Nikola Jeremijaš ima 25 godina i završio je Ekonomsko-trgovinsku školu u Vranju, a trenutno se nalazi na studijama prava na Pravnom fakultetu u Nišu. Završio je školu multiplatformskog novinarstva u organizaciji Tomson Fondacije i Logistike, kao i onlajn kurs Saveta Evrope o zaštiti i sigurnosti novinara.
Od 2021. godine, radio je kao novinar na lokalnom novinskom portalu Niški Press. Objavljivao je članke u zborniku studentskih radova, Politeuma, kao i u časopisuPressing. Pored toga, piše i objavljuje kratke priče i pesme.
Svaki posao koji podrazumeva poštovanje dinamičnih rokova zahteva temeljno planiranje kako bi sve bilo obavljeno na vreme. Kompleksni radni zadaci, ukoliko se ne grupišu i ne smeste u radni plan na pravi način, mogu ostati nedovršeni ili biti površno urađeni. To utiče i na produktivnost, …
