Gotovo da ne postoji čovek koji nikada nije odigrao šahovsku partiju, ili bar poređao figure na šahovsku tablu. Ljubitelji ove igre verovatno pamte svoje prve šahovske poteze i želju da pobede svog učitelja (najčešće starijeg člana porodice). Svi koji su od svojih starijih učili da igraju šah, mogu se pronaći u rečima ruskog velemajstora Mihaila Talja. Dobar šahista postaćeš kada pobediš oca, a dobar čovek – kada ga pustiš da te pobedi.
IGRA ILI NEŠTO VIŠE?
Svojim nepresušnim mogućnostima i beskrajnim kombinacijama poteza, šah vekovima predstavlja izazov kom mnogi ne mogu odoleti. Nisu retki ni oni koji su, u lavirintu šahovskih poteza, izgubili i sopstveni razum. Neki smatraju da se upravo to desilo Bobiju Fišeru, čije je psihičko stanje u nauci dobilo novi naziv – chess sinthome.
KAKO JE NASTAO ŠAH?
Brojne su legende koje govore o nastanku šaha. Neđu najpoznatijim je ona koja pripoveda o okrutnom indijskom vladaru Šeramu i mudracu po imenu Seta. Po legendi, potresen okrutnošću svoga vladara, Seta je osmislio igru. Nadao se da će njome nagnati vladara da se bolje odnosi prema svome narodu. Igra je bila zamišljena tako da figura vladara nije bila dovoljna da igrač pobedi u igri, a uglavnom ni odlučujuća. Naprotiv, vladar je morao da se osloni na sve ostale figure kako bi došao do pobede.
Oduševljen igrom, vladar Šeram, odlučio je da nagradi Seta nagradom koju sam izabere. Setov izbor bila je pšenica. Zatražio je od vladara da na svako od šezdeset četiri polja table stavi određen broj zrna pšenice, te da ta zrna budu nagrada Seti. Po Setovim instrukcijama, dvorski pomoćnici su počeli računati broj zrna koji će se naći na tabli. Na prvo polje trebalo je staviti jedno zrno, na drugo dva, zatim na treće četiri, pa na četvrto osam… A na šezdest četvrto? Do ušiju vladara Šerama stigla je informacija da dvorski pomoćnici nisu uspeli da izračunaju broj zrna za svako od polja (koji inače iznosi 18.446.744.073.709.551.615). On je odlučio je da Seti da neograničen pristup carskim ambarima do kraja života. Prema ovoj legendi, u Indiji su polja šahovke table ponela naziv kohtazara – što znači ambar.
ŠTA KAŽE ISTORIJA?
Istorijski izvori iz VI veka prvi su koji govore o igri po imenu čaturanga, jako sličnoj današnjem šahu. Igra je imala šest različitih tipova figura rajan (kralj), mantrin (savetnik, što danas odgovara kraljici), ratha (bojna kola, ili top), ashwa (skakač), hastin (slon, ili lovac) i padas, (pešak). Preuzevši igru, Persijanci je nayivaju čatrang, a Arapi šatrandž. Zahvaljujući bagdadskim vezirima, igra stiče veliku popularnost i širi se među arapskim svetom u IX I X veku. U to vreme, arapski trgovci donose šatrandž u Španiju, otvarajući joj vrata Evrope.
ŠAH U MODERNO DOBA
Novija istorija šaha obeležena je zvaničnim šahovskim takmičenjima i prvacima sveta koji su bili idoli generacijama mladih šahista. Prvi među njima bio je Austrijanac Vilhelm Stajnic koji se titulom prvaka sveta ovenčao 1886. godine. Za njim, šahovskim svetom zavladaće Lasker, Kapablanka, Botvinik, Smislov, Talj, Fišer, Karpov, Kasparov. Poslednja trojica će u vreme svog vrhunca uživati popularnost jednaku onoj koja prati vrhunske sportiste i umetnike.
Sa pojavom kompjutera i mogućnosti brzih i preciznih proračuna, dolaze i velike promene u načinu i stilu igre. Ipak, ove promene nisu izmenile istinsku lepotu šahovske igre jer ona ne leži u matematičkim proračunima. Ona je u onim retkim trenucima kada igrač, sopstvenom intuicijom, prepozna neko novo rešenje, dotad nepoznato. Istina je da računar može pobediti čoveka i da čovek verovatno nikad neće moći da igra precizno kao računar. Ali pravu, uzbudljivu i maštovitu pobedu,
može postići isključivo čovek.
TEKST: NIKOLA JEREMIJAŠ
Nikola Jeremijaš ima 25 godina i završio je Ekonomsko-trgovinsku školu u Vranju, a trenutno se nalazi na studijama prava na Pravnom fakultetu u Nišu. Završio je školu multiplatformskog novinarstva u organizaciji Tomson Fondacije i Logistike, kao i onlajn kurs Saveta Evrope o zaštiti i sigurnosti novinara.
Od 2021. godine, radio je kao novinar na lokalnom novinskom portalu Niški Press. Objavljivao je članke u zborniku studentskih radova, Politeuma, kao i u časopisu Pressing. Pored toga, piše i objavljuje kratke priče i pesme.
