Tendencije novog i modernog talasa u književnosti i umetnosti s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina 19. veka do Prvog svetskog rata, predstavljale su doba moderne ili dekadence. Dekadenti su bili inteligentni, ali bezvoljni i vrlo osetljivi ljudi koji ne oslikavaju društvenu stvarnost u kojoj žive. Nemoćni da se bore i da menjaju svet, osećali su permanentni strah od bivstvovanja, a posebno od neizvesne budućnosti. Ispunjeni crnim slutnjama, bili su obuzeti motivima propadanja, truljenja i umirenja. Sve videti, sve osećati i znati i, opet, od svega oko sebe bežati u svoju samoću, alkohol, u svoja snevanja, tonuti i gubiti se u čežnjama za čistom lepotom – jeste osnovna karakteristika dekadentnog talasa koji će Evropi podariti novu umetnost zatvorenu svojim zagonetnim značenjima. Najizrazitije struje u književnosti i umetnosti ovog doba jesu: parnasizam, simbolizam, impresionizam, kubizam, ekspresionizam i futurizam.
PARNASIZAM
Francuski pesnik i pripovedač Teofil Gotje, u predgovoru svog romana Gospođica Mopen, godine 1833, zalagao se za larpurlartizam (umetnost radi umetnosti) u pesništvu. Smatrajući da umetnost ne može biti sredstvo, nego cilj samoj sebi. Gotje, sredinom 19. veka, izražava neslaganje sa romantičarima i poziva se na besprekornu formu. Što će biti osnovno polazište oko kojeg će se naći tadašnji pesnici – parnasovci, Verlen i Malarme. Sam naziv parnasizam potiče iz grčke mitologije. U njoj je Parnas, visoki vrh posvećen Apolonu, bogu umetnosti i muzama, kasnije postao simbol za pesnike neke zemlje,
ODLIKE PARNASIZAMA
Hladnoćom izraza i težnjom ka aristokratizmu potiskuje se lični doživljaj i vlastito ja iz pesama, što će svedočiti odmerenosti i suzdržanosti u pevanju. Parnasizam odlikuje i bezosećajan odnos prema prirodi i hladna misaonost o bilo kom problemu. Insistiranje na detaljima sačinjava kult čiste i savršene forme koja izvire iz sklada reči i zvuka.
UKLETI PESNICI
Dekadenca se ogledala u sklonosti ka istraživanju ekstremnih iskustava, bluda i nemorala, alkohola i narkotika, i ponašanju koje je udaljeno od ustaljenih normi. Predstava takvog pesnika podrazumeva raskalašnog, siromašnog pesnika velikog i neprepoznatog talenta, sklonog poroku, prezrenog i odmačenog od društva. Pol Verlen se u svom eseju Ukleti pesnici pita da li je istina da će se iskren pesnik i sada i zauvek videti, osećati i prepoznavai kao neko ko je proklet od strane ma kog sistema ili interesa koji je na vlasti. Na taj način je opisivao stvaralaštvo Artura Remboa i Stefana Malarmea. Među srpske uklete pesnike mogu se svrstati Sima Pandurović i Vladislav Petković Dis.
SRPSKA PARNASO – SIMBOLIČKA POEZIJA
U poeziji se nastavlja ono što je započeo Vojislav Ilić – modernizacija pesničkog izraza i usavršavanje forme prema velikim uzorima sa strane. Uzore je Vojislav Ilić tražio u klasičnoj starini i kod ruskih romantičara. Pesnici ovog razdoblja time se više ne zadovoljavaju, te se oslanjaju na francuske parnasovce i simboliste. Mešavina Parnasa i simbolizma jeste osnovno stilsko obeležje poezije srpske moderne. Prelaz između vojislavizma i poezije moderne čine dva pesnika iz Hercegovine, Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Njihovo glasilo Zora (1896-1901) spada u najbolje srpske časopise tog doba. Ta dva pesnika, najvažniji pesnici 90-ih godina, dostižu punu stvaralačku zrelost u prvoj deceniji ovog veka i u poeziji moderne obeležavaju dva suprotna pola: Šantić tradicionalizam, a Dučić modernizam i zapadnjaštvo.
JOVAN DUČIĆ I PARNASIZAM
Jovan Dučić se u pesništvu ugleda na francuske uzore iz redova parnasista tako da u sprskoj poeziji postaje jedan od najvećih zagovornika larpurlartizma – načela umetnost radi umetnosti. Pesma mora postojati radi pesme, čista i uzvišena, ona ne postoji radi istine i stvarnosti, već zbog lepote. Njegovim poetičkim manifestom može se smatrati pesma Moja poezija. Dučić u ovoj pesmi traži od svoje poezije da bude hladna kao sena, da bude nalik na bledo, tiho devojče što sneva, da u svemu bude lepa, gorda, tužna i čedna – sasvim ravnodušna za svet. Dučić insistira na poetskom udaljavanju od mogućnosti da bude u
funkciji života i nekih ideja:
Pusti pesma drugih neka bude žena
Što po nečistijem ulicama peva….
TEKST: NEVENA NIKOLIĆ
Nevena Nikolić je studentkinja Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Njena interesovanja su raspodeljena na više oblasti, a neke od njih su filozofija, književnost, kulturni razvitak u stranim državama, kao i teme vezane za mentalno zdravlje i brigu o sebi. Radoznala pesnikinja, na egzistencionalnom putu umetnosti, traga za istinom među razrešenim temama.
