,Albanska golgota predstavlja termin za povalačenje srpske vojske i naroda preko crnogorskih i albanskih planina i predstavlja jedno od najvećih stradanja srpskog naroda u 20. veku. Ova dešavanja su Srbiju koštala 240.000 života.
POČECI
Posle velikih pobeda Srbije na Ceru i Kolubari, zavladalo je zatišje na frontu, a u međuvremenu se u Srbiji desila epidemija pegavog tifusa koja je odnela mnoge živote. Austro-Ugarska monarhija i Nemačka su čekale povoljan trenutak i na jesen 1915. godine sa 800.000 vojnika kreću u veliku ofanzivu na malu balkansku kraljevinu. Iako velikim naporom i junaštvom se vojska Srbije pokušala braniti, dve velike monarhije su ipak odlučno počele da prodiru ka jugu, zauzimajući važne strateške položaje i gradove, srpska vojska i narod su krenuli u povlačenje.
Ubrzo u rat na strani Centralnih sila ulazi i Bugarska koja napada sa istoka, tako otvarajući front dug preko hiljadu kilometara koji Srbija nije mogla da brani. Posle poraza sila Atante severno od Soluna od strane Bugara, srpska vojska se našla na Kosmetu, jedinoj slobodnoj teritoriji koja je ostala. Vrhovna komanda donosi najtežu odluku, da se preko snegom zavejanih planina Crne Gore i Albanije, srpska vojska povuče ka Jadranskoj obali. Vladalo je neslaganje u Vrhovnoj komandi. General Živojin Mišić, nakon što je Nemačka već proglasila pobedu, želeo je da Srbija krene u kontraofanzivu. Većina vrhovne komande se nije složila sa ovim predlogom zbog toga što je to bilo nerealno i srpska vojska se nalazila u teškom položaju.
Dana 24. novembra 1915. godine Vrhovna komanda donosi najtežu odluku. Albanska golgota počinje 25. novembra 1915. godine. Mnogi dokumenti i artiljerija su spaljeni, oružje napušteno, dosta vojnika je dezertiralo, želeći da se vrati svojim kućama. Mnogi od njih su umirali na putu i padali u zarobljeništvo, a kruna je sakrivena u Prizrenu. Iznemogao narod, oko 400.000 lnjih se po zavejanim planinama uputio u nepoznato.
PRAVCI KRETANJA
Postojale su kolone koje su se kretale u tri pravca – prvi pravac se kretao od Peći, preko prevoja Čakor, na Prokletijama i Bjelašici, Andrijevice, Podgorice, pa do Skadra. U prvoj ruti se kretala Prva, Druga i Treća armija, kao i trupa odbrane Beograda sa kojom se kretalo najviše izbeglica. Posle masovnog umiranja po planinama Crne Gore, posle kretanja od meseca dana, vojska i narod će početi da stižu u Skadar, međutim, u Skadru umesto hrane i odeće, sačekale su ih zatvoreni prozori i masovno umiranje po ulicama. U pomoći Srbima po crnogorskim planinama se istakao serdar Janko Vukotić, koji je sa malobrojnom crnogorskim vojskom uspeo da na Božić 1916. godine na kratko zaustavi napredovanje Austro-ugarske vojske u Boju na Mojkovcu.
Druga grupa se kretala najkraćom, ali vrlo nezgodnom rutom koje se prostirala od Đakovice, preko Vezirovog mosta sa koga su mnogi padali zbog njegove klizave površine, potom Ljum Kule do Skadra i Lješa. U ovoj grupi su se nalazile grupe Novih oblasti, Vrhovna komanda kao i sam kralj Petar Prvi. Sa sobom su nosili Miroslavljevo jevanđelje, starog i bolesnog vojvodu Radomira Putnika, kao i mošti kralja Stefana Prvovenčanog.
Treća grupa se kretala rutom iz Prizrena preko Piškopeje, Debra, Struge ka Elbasanu. Ovu grupu su činili Timočka vojska, mladi regruti koji su imali 17-19 godina i ratni zarobljenici. Kretali su se po nezgodnom terenu i često su bili napadani od strane albanskih plemena.
POMOĆ
U ovoj komplikovanoj situaciji po srpski narod, za pomoć se istakao zapovednik albanske vojske Esad-paša Toptani. Od 400.000 ljudi, na Jadransku obalu je stiglo samo 180.000, Srbi su prvi put ugledali more u luci Sveti Jovan Medovski (albanski – Šenđin). Savezničke pomoći nije bilo, brodovi nisu mogli uploviti u luku Medova zbog previše plitkog prilaza, a i zbog opasnosti koja se sve više nadirala sa severa. Iako je Francuska slala na stotine tona brašna u luku Brindizi na jugu Italije, ona se uopšte prema Srbima nije ponašala prijateljski, uz nalaženje raznih izgovora zbog problema interesa ove dve države.
Srbija je na poslednjem izdisaju, regent Aleksandar Krađorđević u poslednji čas urgira i šalje telegram caru Nikolaju Drugom Romanovim (caru Rusije) koji je i te kako imao efekta, ruska delegacija je ovo shvatila ozbiljno i zapretila da će njihovo savezništvo sa silama Antante biti dovedeno u pitanje. Sile Antante su odmah reagovale i počele su da pomažu srpskoj vojsci, međutim zbog sve češćih napada sa severa, vojska i narod su morali da se povlače ka jugu ka Draču i Valoni.
PREPREKE
Sada nije problem bio planinski teren, već močvarni. Često su se ljudi davili, čak morali da gaze preko leševa umrlih da bi mogli da nastave dalje. Jedan deo Srba su Francuzi evakuisali u Bizertu, današnjem Tunisu, međutim, trebalo je čak nekoliko meseci da se svi evakuišu. Zato Francuzi svojevoljno zaposedaju ostrvo Krf u Grčkoj, iako se grčki kralj protivio jer je bio germanofil.
PRIBLIŽAVANJE KRAJU
U međuvremenu, 21 januara, Crna Gora je kapitulirala. Treća grupa koja se povlačila je već stigla kod Valone krajem decembra, Valonu su zauzeli Italijani kojima je bilo naređeno da ukoliko pređu reku Vojušu pucaju na srpske vojnike kojih je od 33.000 ostalo oko 4.000 hiljade pod izgovorom da imaju koleru (ne postoje dokazi za ovako nešto).
Krajem januara je vojska konačno stigla u Drač koji je srećom bio pod kontrolom srpskog prijatelja Esada- paše. Odlaskom Nikole Pašića u Italiju i sastankom sa italijanskim kraljem Vitorijom Emanueleom, konačno dolazi do dogovora i popravka odnosa između Srbije i Italije. Italijani su dozvolili da srpski vojnici uđu u Valonu. Evakuisanje u Draču je postajalo sve opasnije zbog sve većeg napadanja austro-ugarskih hidro aviona, pa je srpski narod morao da se povuče još južnije u Valoni koje je ostala jedino bezbedno mesto za evakuaciju.
Od sredine januara pa sve do kraja februara većina vojnika je evakuisano na Krf večinom uz pomoć Italijana. Po procenama 148 hiljada je evakuisano na Krf, 10.000 u Bizertu, a oko 2.000 ljudi je bilo smešteno po francuskim bolnicama zahvaljujući 81 brodu. Vojska je konačno bila bezbedna. Između 140.000 i 160.000 civila je ostavilo kosti i duše po Albaniji. Umiranje nije stajalo, pa zbog nedostatka mesta na ostrva Krf i Vido, mnogi ljudi su sahranjivani u ,,plavu grobnicu“. Sve spomenike i kosturnice za ovu golgotu srpskog naroda po Albaniji su nestale. Srpska vojska se ubrzo oporavila i nastavila borbe na Solunskom frontu.
Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali zajedno otac i sin.
Tamo su živote dali zajedno otac i sin.
Tamo gde tiha putuje Morava,
Tamo mi ikona osta, i moja krsna slava.
Tamo mi ikona osta, i moja krsna slava.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad.
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam ponosno klic’o, Živela Srbija!
Ali sam ponosno klic’o, Živela Srbija!
TEKST: JOVAN MANOJLOVIĆ
Jovan Manojlović rođen je u Zaječaru gde je završio Ekonomsko-trgovinsku školu. Trenutno je student Novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.
