Fokus ka optimističnim mislima praksa je velikog broja ljudi, jer verujemo da na taj način ispunjavamo život srećom, a ujedno i izbegavamo sve one neprijatne emocije koje su okarakterisane kao apsolutno bespotrebne. Ali, da li nam i takva, “nepoželjna” osećanja donose neku dobrobit?
Oduvek smo suočeni sa mišlju da neprijatne emocije treba potiskivati, ignorisanjem ili pronalaženjem poželjnijih alternativa. I vodimo se tim stavom, potpuno nesvesni važnosti postojanja te vrste osećanja koja vrlo često služe kao upozorenje. Svojom prisutnošću navode nas da stvari menjamo, sebe unapređujemo i životnim situacijama adekvatno balansiramo.
Stalna tendencija za prikazivanjem idealnih životnih slika, praćenih ogromnim brojem motivacionih citata i stavova koji nam poručuju da samo pozitivne misli donose lepe stvari u naš život, dok je sve drugo samo korak bliže toksičnosti i lošem življenju, probudilo je kod mnoštva ljudi osećaj da nešto nije u redu ukoliko i sami ne razmišljamo tako, što rezultira prikrivanjem svega što nije deo takvog stava.
Zapravo, stvari nisu baš tako idealne kako se prikazuju i na prvi pogled čine. I ljudi na društvenim mrežama imaju loše dane, nekada sa suzama u očima, a nekada sa neuspehom na kućnom pragu. I oni su ljuti i tužni, nekada imaju osećaj da nisu dovoljno vredni i vrlo često nemaju želju da svet posmatraju kroz ružičaste naočare.
I nebitno da li su to ljudi sa društvenih mreža, iz naše neposredne blizine ili drugog kraja sveta. Svi mi imamo loše dane, ne tako šarene misli i stavove koji ne privlače osmehe na lica. I to je u redu. Negativna osećanja imaju puno pravo da postoje i tu su da nas uče i razvijaju, i da svim onim pozitivnim daju dodatni značaj.
Zapitajmo se da li bismo dovoljno cenili sunce, da ne znamo za postojanje kiše? Biti uvek pozitivan je teško ostvarivo, a na kraju i poprilično bespotrebno, jer prisutnost svake negativne misli ili manje prijatnog osećanja ima svoju ulogu. U redu je da ukoliko smo nesrećni nemamo osmeh na licu, ako smo tužni plačemo, u prostoriji punoj entuzijastičnih ljudi ne budemo jedan od njih. Sasvim je u redu da osetimo i bes, i ljutnju, i razočarenje, i kajanje. Važno je da naučimo da ne krijemo svoje emocije, kakve god one bile. Potiskivati sve one manje prijatne, prividnom pozitivom koja je ništa drugo do vešto iskonstruisana maska, donosi samo veće probleme čije su posledice mnogo teže od običnog prihvatanja negativne misli. Pokušajem da ih ugasimo one postaju intenzivnije, tražeći veći prostor koji prelazi granice našeg uma, u čijem smo beskraju pokušali da ih zarobimo.
Dozvoliti i neprijatnim emocijama da postoje, suštinski ima pozitivan uticaj na nas same. Važno je da se sa njima suočimo, prihvatimo ih, naučimo da ih kontrolišemo, a na kraju i da ih razumemo. Jer, svi mi nekada doživljavamo emotivne rolerkostere koji nam na kraju puta donesu iskustvo više, ali, važno je da tokom te dinamične vožnje osetimo svaku krivinu, ubrzanje i prepreku, i da dopustimo sebi da vrisnemo, zaplačemo i uzviknemo svaki put kada na njih naiđemo, jer će samo tako to negativno iskustvo doneti pozitivne posledice.
TEKST: EMILIJA MATIĆ
Emilija Matić je studentkinja druge godine Komunikologije i odnosa sa javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Večni optimista koji uživa u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Sreću pronalazi u malim stvarima, neprestano tragajući za svojim interesovanjima.
