Johan Kaspar Šmit, poznatiji pod pseudonimom Maks Štirner, bio je nemački filozof čija se škola misli smatra pretečom egzistencijalizma, nihilizma, postmodernizma i individualnog anarhizma. Njegovo najpoznatije delo Jedini i njegovo vlasništvo, stoji među najpoznatijim tvorevinama mladih Hegelijanaca, rame uz rame sa opštepoznatim Komunističkim manifestom Marksa i Engelsa.
KO JE ŠTIRNER?
Štirner se rodio 25. oktobra 1806. u siromašnoj porodici iz Bajrojta. Studirao je filozofiju u Berlinu dok se istovremeno brinuo za svoju mentalno nestabilnu majku. Dugo nakon diplomiranja je radio neplaćene ili slabo plaćene poslove. Godine 1839. napokon je našao stabilan posao na institutu Madam Grupius i postao vaspitač. Godinu dana kasnije se pridružuje Doktorklubu, grupi mladih radikalnih filozofa i boema koji su se okupljali u Hipelovom Kafeu da pijani dele ideje i misli. Članovi kluba su bili i mladi Marks i Engels, a klub je bio toliko devijantan i šokantan da ih je sam Arnold Ruge nazvao pijanom ruljom. U ovom kafeu će Štirner upoznati i Mari Danhart, svoju buduću ženu, bogatu boemku i kockarku. Poznata anegdota o njihovom venčanju je da je bilo haotično i neorganizovano do te mere da se ni jedno ni drugo nisu setili da donesu burme.
EGO I NJEGOVO VLASNIŠTVO
Ego i njegovo vlasništvo je Štirnerova kritika tadašnjeg nemačkog i generalno zapadnog društva kroz novi filozofski pravac − egoizam. Ovim delom, Štirner odbacuje sve dotadašnje izme: konzervatizam, nacionalizam, statizam, humanizam, komunizam, kreacionizam, liberalizam… Sve to objašnjavajući da svi leže na ispraznim konceptima i idejama koje zavise od podjednako ispraznih ustanova, čiji je jedini cilj da održe nadmoć nad pojedincem. Tek kada se otarasimo vlasti i institucija na kojima one počivaju, možemo doći do samorealizacije i ispuniti svoj egoizam. U osnovi egoizma stoji da: Meni ništa nije važnije od sebe samog. Sve ono što prelazi granicu našeg egoizma je veštačko i apstraktno. Egoista ne veruje u koncepte poput morala, Boga, nacije i društva i ne obavezuje se na poštovanje ikakvih autoriteta i institucija. On nema obavezu ni prema kome i ni prema čemu.
NEKA SE STIDI EGOISTA!
Šta sve ne bi trebalo biti moja briga?! Pre svega opšte dobro, zatim Bog, dobrobit čovečanstva, istina, sloboda, pravda, ljudskost, pa i dobrobit ljudi, prinčeva, moje domovine i na kraju dobrobit uma i hiljade drugih dela i dobrobiti… Jedino moja dobrobit ne bi nikada trebalo da bude moja briga! Neka se stidi egoista koji misli samo na sebe! – pisao je Maks.
UTICAJ I NASLEĐE
Štirnerovo delo je eksplodiralo među Berlinskim intelektualcima, ali ga nisu svi dočekali raširenih ruku. Fojerbah i Marks su kritikovali delo, dok su ga ideolozi poput Maksa Ernsta i Roberta Antona Vilsona kasnije citirali. Za Ničea se dugo smatralo da je pokupio inspiraciju od Maksa Štirnera. Ljubitelji Štirnerove filozofije su čak tvrdili da ga je iskopirao, a kasnije su i nađeni dokazi da Niče zaista jeste čitao Ego. Čak je Benito Musolini u više navrata citirao Štirnera. Njegov lik i delo su i dan-danas centar rasprave među ideolozima i filozofima, koji ga smatraju ili najvećim genijem ili običnom budalom. Svakako, ostaje vredan čitanja i služi kao najverniji testament radikalnog Berlina i zlatnog doba zapadne filozofije. Ona će zauvek promeniti Evropu dvadesetog veka. Nabolje ili nagore, što već zavisi od naših ličnih ubeđenja.
TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ
Marina Milentijević je student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.
