Pablo Neruda, revolucionar i diplomata, koji je prosipao dušu u mastilu na papiru, čije je srce kucalo među redovima njegove poezije. Ko bi rekao da čovek satkan nitima politike zapravo ima dušu nežnu poput pera i da mu je upravo to pesničko pero donelo Nobelovu nagradu za književnost?
KOJE JE ZAPRAVO PRAVO IME PABLA NERUDE
Iza literarnog pseudonijuma Pablo Neruda, skriva se Neftali Rikardo Rejes. Neftali Rikardo Rejes, rođen je 12. Jula 1904. godine u Čileu. Sin železničara i majke učiteljice. Ostao je bez majke neposredno nakon njegovog rođenja, zbog njene bolesti. Umrla je izgubiši bitku protiv tuberkuloze.
Neftali se veoma rano prepustio lepoti mastila i papira. U svojim gimnazijalskim danima, pisao je za regionalni časopis ,,La Mañana” – ,,Sutra”. U njemu objavljuje svoj esej ,,Entuzijazam i Perserverancija”. Međutim, njegov otac nije odobravao njegovu profesiju prenošenja emocije na papir.
Kao tinejdžer, uplivao je u pesničke vode. Kako bi izbegao nezadovoljstvo oca, Neftali sebi dodeljuje literarni pseudonijum Pablo Neruda, u čast češkom piscu Janu Nerudi. Ubrzo nakon toga, svoj pseudonijum prihvatio je kao svoje lično ime.
ŽIVOT I PRVA DELA
Neruda je studirao francuski jezik i pedagogiju u Santjagu. U svojoj devetnaestoj godini, savladao je pesničke talase i vešto plivao njima. Objavljuje svoju prvu knjigu poezije “Crepusculario“. Godinu dana kasnije, objavljuje i svoju drugu zbirku ljubavne poezije pod nazivom “Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.
„Ljubav je jaka kao smrt“
KARIJERA
Neruda započinje svoju karijeru diplomate 1927. godine, i radi pri Čileanskom konzulatu u Ragunu. Zbog svoje podrške Špancima, Neruda biva skinut sa mesta konzula od strane čileanske vlasti. Smrt njegovog prijatelja Federika Garsije Lorke u Španskom građanskom ratu, ostavila je nezacelivu ranu i menja njegov dotadašnji život, kao i stil pisanja. Tada se priklučuje revolucionarnom pokretu, što je doprinelo da revolucionarne-socijalne teme postanu glavni adut njegovih pesama.
Čileanske vlasti ga postavljaju za senatora 1945. godine i iste godine dobija nacionalnu nagradu za književnost. Neruda je u svojim pesmama hvalio Staljina i pridružuje se komunističkoj partiji. Međutim, 1948. godine, partija je bila pod opsadom. To je primoralo Pabla da napusti zemlju. 1953. godine, Neruda je dobio nagradu za mir Staljina.
UVEK SE VRAĆAO RODNOM KRAJU
Nakon što je pobegao iz zemlje, sa svojom ženom krio se trinaest meseci po kućama susednih pristalica komunizma. Komunistička partija ubrzo biva zabranjena što ga je navelo da se u par navrata seli iz Čilea, ali se svom rodnom kraju uvek vraćao.
NEISPUNJENI MANDAT
Nakon što se drugi put vratio u Čile, Čileanska Socijalistička partija nominovala je Pabla za predsednika države. Ovu nominaciju odbija u korist Salvadora Aljendea, koji ga je nominovao za ambasadora u Parizu. Ovu dužnost obavljao je dve godine, a posledica kratkog mandata bila je zdravstveno stanje koje se u Parizu pogoršalo. Nakon toga se vraća u Čile gde je i preminuo 23. Septembra 1973. godine.
Nakon Pedrove sahrane koja je održana uz masovno prisustvo policije, Pedrova kuća biva obijena i opljačkana. Ovaj nemili događaj sa sobom je odneo veliki broj radova i knjiga čileanskog Nobelovca. Završili su uništeni ili oteti. Nakon njegove smrti, objavljena je i autobiografija “Priznajem da sam živeo” . Nju je pisao do svog poslednjeg dana.
„Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog, biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje, ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.”
TEKST: HELENA PLAHĆINSKI
Helena Plahćinski je student prve godine fakulteta za Diplomatiju i bezbednost u Beogradu. Od malih nogu volela je pisano slovo na papiru, i ta ljubav traje već 15 godina. Sa sedam godina, pod svećom, pisala je kratke dečije pesmice sebi za dušu. Danas vodi pregovore sa izdavačkim kućama oko objavljivanja svoje prve zbirke poezije koja nosi naziv “Avaz”. Hobi koji joj se duboko uvukao pod kožu, odveo ju je na put kojim je mislila da nikad neće koračati.
