Platon je bio antički filozof i jedan od najvećih helenističkih filozofa prirode. Bio je Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj na Akademiji koju je sam i izgradio. Smatra se racionalistom zbog prednosti koju daje razumu u odnosu na čovekova čula, a time nas i uči njegov filozofski sistem. Njegova najpoznatija dela su Država, Sokratova odbrana i Gozba iz koje danas poznajemo Platonsku ljubav.
DA LI SAM JA SVOJ ORIGINALAN UZORAK? – PODVOJENI SVET
Platon je svet posmatrao dvojno i delio ga je na empirijski svet čula i na svet ideja – svet razuma. U svetu čula u kom mi obitavamo i opažamo, sve teče, sve se menja, nastaje i nestaje, rađa se i propada. U tom svetu čula koji opažamo našim čulima ništa nije savršeno. Zamislite da ste pali sa dalekih zvezda na Zemlju i da na njoj ne poznajete ništa, nemate usvojeni kodni sistem procesom semjoze, niti imate pojma šta je jagnje. Zadesili ste se na farmi u kojoj imate oko sebe gomilu jagnjadi koja mekeće. Sva jagnjad nam deluje identično, ali kad se malo bolje zagledamo, primećujemo konačno neke razlike. Analogijski ćemo to povezati sa tim da u našem razumu, kako je Sokrat nekada smatrao, već ima urođenog znanja o stvarima u prirodi i kako bi one trebalo da izgledaju. Uvek ćemo jedno jagnje zamisliti kao jagnje sa četiri noge i majušnim rogovima, iako u prirodi možda je neko jagnje hromo ili mu fali nožica, a nekom fali rog.
Međutim, to nije važno jer savršena ideja o jagnjetu postoji i obitava u svetu ideja – drugom Platonovom svetu u kom se nalaze savršeni uzorci svih stvari koje se nalaze na ovom svetu čula, a prema kojima su sve ostale stvari stvorene i sastavljene. Ideja o jagnjetu sa četiri noge i rogovima obitava u tom jednom drugom svetu, a ogleda se uvek u našem razumu. S tim možemo da povežemo i našu originalnu i unikatnu ideju o nama samima. Ovo sve znači da kada gledamo kroz prozor i vidimo svu tu prirodu i njenu gracioznost, to zapravo ništa nije ni nalik onome što pleše u svetu ideja. To ništa nije originalno već predstavlja kopiju pravih unikatnih uzoraka svog tog cveća, drveća i ptica koje vidimo da proleću. Ono što vidimo čulima ništa nije trajno, dok ono što sagledavamo razumom su ideje koje ne možemo spoznati čulima zato što su one trajne i večne.
EROS – LJUBAVNA ČEŽNJA DUŠE DA SE VRATI SVOJOJ KUĆI
Čovek je, takođe, dvodelno biće, prema Platonu. Zašto? Čovek ima telo koje teče, traje, ali jednog dana prestaće da funkcioniše, umreće, dakle, ništa što je sačinjeno od neke materije poput našeg tela nije večno i jednog dana će se ugasiti. Drugi deo čoveka čini njegova duša. Duša je sedište razuma, ona je besmrtna, večna i nikada se neće ugasiti. U ovome prepoznajemo i elemente Lajbnicove filozofije o večnim Božjim istinama kao onim istinama u kojima se sadrži večni Božji um. Večne istine su istine razuma, a ne one činjeničke. Razumom ustanovljene istine poput toga da je dva plus dva jednako četiri su one koje ne može promeniti nijedna situacija. Postavlja se pitanje da li je naša duša rođena u nama istog trenutka kada se i mi rađamo. Platon kaže da nije tako iz razloga što, kao i sve na svetu, mi takođe imamo taj savršeni originalni uzorak koji je pre našeg rođenja obitavao u svetu ideja – svetu razuma.
Dakle, naša duša nekada je u svetu ideja kao naša samostalna ideja letela i gledala sve druge ideje oko sebe, da bi se jednog dana probudila u nama i našem razumu. Gurnuta je u okean postojanja zajedno sa nama, kako kaže Andrić, te zaboravlja na sve ostale savršene ideje sa kojima se družila u tom drugom svetu. Šta se onda dešava? Kada čovek iskustvom doživi neke oblike prirode i čulima uoči to jagnje o kom smo malopre govorili, uočava jedno nesavršeno jagnje, a onda se u duši javlja jedno slabo sećanje, kao neki oblik deža vija. Zapravo, duša se setila da je u svom prirodnom staništu sveta ideja videla već to jagnje, ali njegovu savršenu originalnu verziju, te se time javlja njena čežnja da se u svet ideja vrati – u pravo stanište duše. Ta čežnja se naziva eros – ljubavna čežnja da se na krilima te ljubavi duša vrati tamo odakle je došla i da se izbavi iz zatvora koji joj predstavlja naše telo.
PLATONOVA PEĆINA I SENKE VEČNIH IDEJA
Kako bismo bolje sve ovo objasnili, samo zamislite kako gledate u neku senku. Nešto mora bacati tu senku, pa kad se budete okrenuli, videćete da je tu senku sve vreme bacalo to jagnje. Gledali smo sve vreme u tu nejasnu senku, videli oblik jagnjeta i možda ga čuli kako mekeće, ali tek kad smo se okrenuli videli smo jagnje koje je mnogo jasnije i lepše od njegove senke u koju smo sve vreme gledali. Ta senka zapravo je ono što gledamo svakodnevno oko sebe našim čulima, a jagnje koje smo videli kad smo se okrenuli zapravo je njegov večni uzorak iz sveta ideja. Put filozofa je takav da teži da ne živi u tom svetu senki u kome mi svi živimo, zato što nam ne smeta preterano da ne razmišljamo o tome šta baca koju senku ili kakav je uzorak onog cveta u tom drugom svetu. To je zato što većina i ne zna da sve ovo što trenutno gleda pred sobom svojim očima jeste samo obična senka, te da uopšte postoji nešto što tu senku baca, a time se i zaboravlja besmrtnost naše duše.
Mi se, dakle, sve vreme nalazimo u pećini. U pećini sedimo i gledamo samo u senke koje baca vatra, ali zapravo, baca je i nešto mnogo veće od same vatre. To je svetlost koja dopire iz spolja. Našom začuđenošću i radoznalošću, kao prvim osobinama jednog filozofa, nastojićemo da pratimo tu svetlost. Kad budemo izašli iz pećine, videćemo pravu prirodu i pravu stvarnost, daleko lepšu i jasniju od one stvarnostu koju smo percipirali u pećini samo na osnovu senki stvari iz prirode koju je bacala dnevna svetlost. To je Platonova parabola o pećini, kao o svetu za koji mislimo da nam nudi čitavu stvarnost i lepotu, dok je ona najbolja stvarnost nesaglediva čulima.
TEKST: ANA ADAMOVIĆ
Ana Adamović je studentkinja žurnalistike, ljubitelj antičke filozofije i zaljubljenik u književnost. Inspirisana Platonovim mislima i filmovima Grejs Keli, preko knjiga Justejna Gordera i muzike Brusa Springstina, prenosi vam svoje ideale, savete i razmišljanja
