Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako voleo i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče
− Zabranjeno pušenje, Boško i Admira
SARAJEVSKI ROMEO I JULIJA
Svima nam je bar jednom kroz šake prošla Šekspirova ukoričena ljubavna tragedija ili smo čuli prepričanu verziju na času srpskog jezika i književnosti. Šekspirovi lirski ljubavnici zauvek su ostali simbol velike renesansne ljubavi koja nije imala srećan kraj. Ali da li znate za priču sa naših prostora, o Bošku i Admiri, poznatijim kao sarajevski Romeo i Julija?
MOST VRBANJA I VELIKA LJUBAV
Iz ratnog zemljišta, ljubav je cvetala. Devet godina, Boško Brkić i Admira Ismić proveli su zajedno u velikoj ljubavi. Imali su drugog Boga, različitu zastavu pred kućom, ali ni to im ne beše prepreka. Njihovi roditelji raširenih ruku prigrlili su njihovu ljubav. Sve dok sarajevskom mahalom nisu počeli odzvanjati snajperski meci. Most Vrbanja koji je delio Sarajevo na dve strane, za njih predstavljao je beg od zla koje je zadesilo njihovu zemlju. Bio je poslednja nada za slobodu i miran život, daleko od hicima izrezbarene kaldrme.
POSLEDNJI ZAGRLJAJ
Dok su prelazili preko reke, 18. Maja 1993. godine, otišli su u smrt od koje su i bežali. Boško je prvi nastradao, a zatim i Admira. Teško ranjena, sa poslednjim atomom snage, Admira je dopuzala do svog voljenog i zagrlila ga. Tako zagrljeni ležali su na asfaltu. Njihov poslednji zagrljaj trajao je sedam dana. U strahu od Sarajevskih hitaca koji su usmrtili zaljubljeni par na ničijoj zemlji, narednih sedam dana niko nije smeo prići mostu na kome se zadesila tragedija. Tek osmog dana, njihova tela zajedno bivaju sahranjena na groblju u Istočnom Sarajevu.
I pred snajperom na Vrbanja mostu i pred ovim što najbolje znam, njih dvoje su stajali sami, na zadnjoj stanici svoga sna.
NIKO NIJE OSUĐEN ZA TRAGIČNI DOGAĐAJ
Njihov odlazak iz grada pod opsadom bio je dogovoren, kako većina svedoka prenosi. Obe vojske Republike Srpske i Republike Bosne i Hercegovine, međusobno su se optuživale za ovaj tragičan događaj. Međutim, za njihovo ubistvo niko nikada nije osuđen. Nakon rata, po želji njihovih roditelja, sahranjeni su na groblju Lav u Sarajevu.
Boško i Admira hodali su najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke, potpuno izloženi pogledima vojnika s obe strane. Nakon što su prešli liniju pod kontrolom bosanske strane − Armije BiH i krenuli prema naselju Grbavica pod kontrolom Vojske Srba, neko ih je pogodio, rekao je novinar i ratni reporter Kurt Šork.
ŠORK SE PRIDRUŽUJE LJUBAVNOM PARU
Nakon sedam godina, Šork umire u Sijera Leoneu gde je izveštavao o ratnim sukobima. Nakon što je njegovo telo bilo kremirano, deo pepela pokopan je u Vašingtonu gde je živeo, a drugi deo u Sarajevu, na groblju Lav uz grobnicu Boška i Admire.
KADA SE RAT UMEŠA U LJUBAV PRESTAJU SVI ZAKONI I PRAVILA
Admirin otac, Zujo, jednom prilikom rekao je da kada se rat umeša u ljubav prestaju svi zakoni i pravila, postoje samo zakoni rata. Boško i Admira žive u brojnim reportažama, stihovima, pa čak i filmovima i ostaju zapamćeni kao sarajevski Romeo i Julija.
TEKST: HELENA PLAHĆINSKI
Helena Plahćinski je student prve godine fakulteta za Diplomatiju i bezbednost u Beogradu. Od malih nogu volela je pisano slovo na papiru, i ta ljubav traje već 15 godina. Sa sedam godina, pod svećom, pisala je kratke dečije pesmice sebi za dušu. Danas vodi pregovore sa izdavačkim kućama oko objavljivanja svoje prve zbirke poezije koja nosi naziv “Avaz”. Hobi koji joj se duboko uvukao pod kožu, odveo ju je na put kojim je mislila da nikad neće koračati.
