Kako se objašnjava egoistično samoubistvo?

Kako se objašnjava egoistično samoubistvo?

Emil Dirkem još u XIX veku govori o tipologiji samoubistva iz sociološke perspektive. On zastupa stav da je moguće razlikovati četiri tipa suicida: anomički, fatalistički, altruistički i egoistički tip. Mnoga mišljenja i hipoteze koje je Dirkem zastupao, u savremenom društvu su napuštena i smatrana prevaziđenim. Uprkos tome, njegovo kontroverzno stanovište nesumnjivo je bilo inspiracija za mnogobrojna istraživanja koja su potom usledila. U nastavku teksta, usmerili smo fokus na egoistično samoubistvo.

 


 

EGOIZAM NIJE RUŽNA REČ

Pre nego što produbimo temu, važno je da se pozabavimo terminologijom. Nasuprot popularnom stavu današnjice, egoizam nije nužno ružna reč i ne treba odmah požuriti u izjednačavanju ovog pojma sa pojmom sebičluka.

 

 

 

KAKO DIRKEM OBJAŠNJAVA EGOIZAM?

Dirkem je porast samoubistava u populaciji protestanata objašnjavao upravo izvesnom slobodom u religijskom izražaju. Slobodu koju su oni imali u odnosu na katolike. Dakle, ovde nije reč o sebičluku već o dubinskoj potrebi mislećeg bića. Potrebi da sumnja, promišlja i preipistuje. Smatrao je da pod određenim okolnostima sloboda mišljenja, preispitivanje doktrine, kao i čovekovo okretanje individuaciji u njega mogu uneti nemir. Nešto poput onoga što se često čuje u svakodnevnom kontekstu. Što manje znanja, manje boli glava.

 

 

 

ŠTA JE ONDA TO EGOISTIČNO SAMOUBISTVO?

Berđajev koji je izučavao temu samoubistva razmatrao je ničeovsku ideju patnje u svojim studijama. Govorio je o tome da je psihologija samoubistva zapravo psihologija zatvaranja čoveka samog u sebe. Naime, on je smatrao da kad se čovek nađe u egocentričnom stanju, usredsređen isključivo na svoje patnje i muke i onda kad izgubi iz vida realan odnos sa drugima, uvek biva u tami. Dirkem je u širem kontekstu govorio upravo o nečemu sličnom. Kada se čovek otuđi, odnosno krene putem individuacije, kada ne traži utehu u predvidivosti grupne kohezije, integraciji i rutini, već se otisne u more neizvesnosti. On se uslovno rečeno dovodi u opasnost od besmisla, izgubljenosti i konfuzije.

 

 

 

OPASNOST SIGMATIZACIJE

Kako temu samoubistva ne treba romantizovati, tako se nipošto ne treba upuštati u agresivno osuđivanje niti pokušaje pojednostavljivanja ovog kompleksnog fenomena. Berđajev navodi da je u nameri da se pobedi želja za egoističnim samoubistvom neophodno prevladati egocentrizam, zatvorenost u sebe i pomisliti na druge i o drugima. Jedan od glavnih puteva borbe u suzbijanju suicida u tom kontekstu bilo bi duhovno sjedinjenje ljudi.

 

 

 

DRAMA KOLEKTIVA ILI POJEDINCA?

Čak i kad govorimo individualno o svakom čoveku, ne možemo izbeći da razmatramo u kojoj je on meri suštinski odvojiv od kolektiva čiji je deo. Uzmimo u obzir mnogobrojne faktore koji se ugrađuju u doživljaj ličnog identiteta – kako kulturološke, istorijske i geografske, tako i one sociološke i religijske. Tada nam postaje jasno koliko je izazovno posmatrati ga izolovano od konteksta. Zbog toga se sa pravom možemo zapitati jedno. Može li samoubistvo zaista biti egoistično, izolovano pitanje pojedinca ili pre kolektivna drama?

 

 

TEKST: ANJA MARJANOVIĆ

Anja Marjanović, rođena je 1999. godine. Diplomirani psiholog, sticajem okolnosti pesnikinja. U slobodno vreme voli da vozi rolere i lovi zalaske sunca po Beogradu.