Imaju svoju publiku i festivale. Njihova istorija traje od pojave same kinematografije. Nastali su negde između zabave i nauke. Iako ne uživaju istu popularnost kao igrani filmovi, dokumentarci predstavljaju važan deo filmske sfere zbog svoje prirode i višestruke namene. Najraniji snimci – ispostaviće se dokumentarnih – filmova pripadaju braći Limijer. Bili su to kadrovi iz svakodnevnice koji su vremenom postali kultni, bez scenarija i glumaca, a danas se smatraju začetkom kinematografije kakvu poznajemo.
SLIKE STVARNOSTI
Na samom početku njihove istorije, bilo je potrebno razlučiti šta podrazumeva igranu strukturu filma, a šta ne. Ovim pitanjem se bavio Boleslav Matuševski u najranijim radovima, krajem XIX veka. Zahvaljujući poljskom pioniru medicinske kinematografije, autori su počeli da obraćaju pažnju na dokumentarističku prirodu snimaka i samog filma.
Džon Grirson je prepoznat kao autor termina dokumentarni film, 1926. godine. Erik Barnou dokumentarne filmove smatra slikama stvarnosti, što ukazuje na njihovu faktografsku prirodu. Dokumentarni film predstavlja filmski žanr koji se oslanja na stvarne događaje i osobe. Svaki od njih predstavlja jedinstveni stil, u zavisnosti od teme koju tretira.
Bil Nikols ističe šest tipova dokumentaraca: poetski, izlagački, učesnički, posmatrački, refleksivni i izvođački. Gotovo da ne postoje ograničenja kada su u pitanju vrste dokumentaraca. Najčešće zavise od same teme filma, a mogu biti umetnički, naučni, biografski, edukativni, socijalni, putopisni…
Ovaj žanr često koristi arhivske snimke, fotografije, medijske članke i muziku, kako bi dočarao atmosferu. To je još jedna zasluga Džona Grirsona, koji je prvi prepoznao važnost korišćenja raspoloživog arhivskog materijala.
ZAŠTO DOKUMENTARCI?
Postoji mnogo razloga zbog kojih ova grana kinematografije uživa veliku pažnju. Neretko se dešava da dokumentarni filmovi izazovu pravu lavinu reakcija javnog mnjenja. Jedna od glavnih funkcija im je dokumentovanje stvarnosti, ali mogu imati i refleksivnu ulogu o određenoj epohi i društveno-socijalnim okolnostima.
Upravo njihova angažovanost može doprineti i njihovoj popularnosti ili oprečnim kritikama. Zbog svega toga, dokumentarci predstavljaju važan element u očuvanju kulturne baštine, služeći i kao pokazatelji vremena.
DOKUMENTARCI I UMETNOST
Debate o tome koliko su dokumentarci blizu umetnosti se vode gotovo čitav vek. Gotovo da ne postoji tema koja ne može biti predmet filma. Ipak, režiserski ćorsokak predstavlja neminovnost. Robert Flaerti je bio na meti kritika nakon objavljivanja autorskog dokumentarca Nanuk sa severa (Nanook of the North, 1922).
Kako bi jasnije prikazao težak život u klimatski nehumanim uslovima, Flaerti je ponovo snimao određene kadrove. Imao je ideju da obezbedi sebi dovoljno materijala za film, budući da je njegov prethodni pokušaj završen neslavno. Trake su bile uništene, a Flaerti u nemogućnosti da završi film. Drugi pokušaj je bio uspešniji i film je bio emitovan, ali su kritičari zamerali upotrebu insceniranih kadrova (kao i B-roll).
IZMEĐU ZABAVE I NAUKE – PONOVO
Budući da tretiraju različite teme, dokumentarni filmovi mogu biti ponuditi odgovore na brojna pitanja. Razvoj tehnologije je omogućio njihovu rasprostranjenost i veću dostupnost, posredstvom brojnih striming platformi. To je uticalo i na komercijalnu isplativost ovih filmova, što je dobra vest i za autore i za produkcije.
Zbog toga bi trebalo istaći i vrednost dokumentaraca koja se ogleda u njihovoj edukativnoj prirodi. Sve češće korišćeni kao didaktička sredstva u nastavi, dokumentarci poprimaju novu dimenziju i svrhu. Korišćenje filmova u edukativne svrhe ima i laskavu konotaciju i predstavlja kompliment za autore, ali ih usmerava u pravcu veće odgovornosti.
SFERA KRITIČKOG MIŠLJENJA
Istovremeno, njihova dokumentaristička priroda može poslužiti kao podsticaj za kritičku misao i/ili samorefleksiju. U vreme brojnih fenomena poput lažnih vesti (fake news), dip fejka (deep fake), teorija zavere (conspiracy theories), razvijanje sposobnosti kritičkog mišljenja predstavlja mast hev (must have). Na taj način je moguće razumeti složena pitanja naše svakodnevnice, a mlađim naraštajima ponuditi priliku za detaljnije sagledavanje šire slike raznolikosti sveta.
Biografski dokumentarci često predstavljaju izvor inspiracije za ljude širom sveta. Priče o prevazilaženju ličnih strahova, životnih prepreka i uspehu daju nam iskričavu nadu da i ohrabrenje da i nas čeka isto, učeći na da tuđim primerima. Pored toga što se u njima reflektuje stvanost, dokumentarci imaju i zabavni karakter. Kao takvi,
predstavljaju zanimljiv odabir, pritom obogaćen brojnim zanimljivim informacijama.
Osim važnih istorijskih događaja i kulturnog nasleđa, dokumentarci nas mogu upoznati i sa različitim svetskim predelima. Putopisi predstavljaju jednu od najstarijih vrsta dokumentaraca, a pojavom novih medija (striming platformi i Jutjuba) dodatno se povećala i njihova popularnost. To je uticalo i na promene u naraciji i produkciji, ali su osnovne karakteristike zadržane.
TEKST: DANIJEL SAVIĆ
Danijel Savić je apsolvent Fakulteta savremenih umetnosti. Voli umetnost, jer asocira na slobodu. Zanimaju ga priče i fotografija i nada se da će ih objaviti jednog dana. I priče i fotografije. U idealnom svetu piše, režira i igra u filmovima.
