mogućnosti zvone na vaša vrata
Kada ste poslednji put pogledali video na Jutjubu, a da vam prethodno nije emitovana reklama? Kada ste pogledali u gradski krajolik i bili lišeni prisustva šljaštećih neona brendova? Da li Vam se čini da vreme brže protiče? Ovog puta, svi putevi vode nas do izvora …
Među brojnim fenomenima nastalim na prelazu dva milenijuma nalazi se i brandalizam. Naziv je dobijen spajanjem reči brend i vandalizam. Danas ovaj pojam označava i pokret koji ulaže snage u borbi protiv masovnog konzumerizma (pleonazam?), čiji pripadnici i umetnici u prvi plan ističu pobunu protiv …
Imaju svoju publiku i festivale. Njihova istorija traje od pojave same kinematografije. Nastali su negde između zabave i nauke. Iako ne uživaju istu popularnost kao igrani filmovi, dokumentarci predstavljaju važan deo filmske sfere zbog svoje prirode i višestruke namene. Najraniji snimci – ispostaviće se dokumentarnih – filmova pripadaju braći Limijer. Bili su to kadrovi iz svakodnevnice koji su vremenom postali kultni, bez scenarija i glumaca, a danas se smatraju začetkom kinematografije kakvu poznajemo.
Na samom početku njihove istorije, bilo je potrebno razlučiti šta podrazumeva igranu strukturu filma, a šta ne. Ovim pitanjem se bavio Boleslav Matuševski u najranijim radovima, krajem XIX veka. Zahvaljujući poljskom pioniru medicinske kinematografije, autori su počeli da obraćaju pažnju na dokumentarističku prirodu snimaka i samog filma.
Džon Grirson je prepoznat kao autor termina dokumentarni film, 1926. godine. Erik Barnou dokumentarne filmove smatra slikama stvarnosti, što ukazuje na njihovu faktografsku prirodu. Dokumentarni film predstavlja filmski žanr koji se oslanja na stvarne događaje i osobe. Svaki od njih predstavlja jedinstveni stil, u zavisnosti od teme koju tretira.
Bil Nikols ističe šest tipova dokumentaraca: poetski, izlagački, učesnički, posmatrački, refleksivni i izvođački. Gotovo da ne postoje ograničenja kada su u pitanju vrste dokumentaraca. Najčešće zavise od same teme filma, a mogu biti umetnički, naučni, biografski, edukativni, socijalni, putopisni…
Ovaj žanr često koristi arhivske snimke, fotografije, medijske članke i muziku, kako bi dočarao atmosferu. To je još jedna zasluga Džona Grirsona, koji je prvi prepoznao važnost korišćenja raspoloživog arhivskog materijala.
Postoji mnogo razloga zbog kojih ova grana kinematografije uživa veliku pažnju. Neretko se dešava da dokumentarni filmovi izazovu pravu lavinu reakcija javnog mnjenja. Jedna od glavnih funkcija im je dokumentovanje stvarnosti, ali mogu imati i refleksivnu ulogu o određenoj epohi i društveno-socijalnim okolnostima.
Upravo njihova angažovanost može doprineti i njihovoj popularnosti ili oprečnim kritikama. Zbog svega toga, dokumentarci predstavljaju važan element u očuvanju kulturne baštine, služeći i kao pokazatelji vremena.
Debate o tome koliko su dokumentarci blizu umetnosti se vode gotovo čitav vek. Gotovo da ne postoji tema koja ne može biti predmet filma. Ipak, režiserski ćorsokak predstavlja neminovnost. Robert Flaerti je bio na meti kritika nakon objavljivanja autorskog dokumentarca Nanuk sa severa (Nanook of the North, 1922).
Kako bi jasnije prikazao težak život u klimatski nehumanim uslovima, Flaerti je ponovo snimao određene kadrove. Imao je ideju da obezbedi sebi dovoljno materijala za film, budući da je njegov prethodni pokušaj završen neslavno. Trake su bile uništene, a Flaerti u nemogućnosti da završi film. Drugi pokušaj je bio uspešniji i film je bio emitovan, ali su kritičari zamerali upotrebu insceniranih kadrova (kao i B-roll).
Budući da tretiraju različite teme, dokumentarni filmovi mogu biti ponuditi odgovore na brojna pitanja. Razvoj tehnologije je omogućio njihovu rasprostranjenost i veću dostupnost, posredstvom brojnih striming platformi. To je uticalo i na komercijalnu isplativost ovih filmova, što je dobra vest i za autore i za produkcije.
Zbog toga bi trebalo istaći i vrednost dokumentaraca koja se ogleda u njihovoj edukativnoj prirodi. Sve češće korišćeni kao didaktička sredstva u nastavi, dokumentarci poprimaju novu dimenziju i svrhu. Korišćenje filmova u edukativne svrhe ima i laskavu konotaciju i predstavlja kompliment za autore, ali ih usmerava u pravcu veće odgovornosti.
Istovremeno, njihova dokumentaristička priroda može poslužiti kao podsticaj za kritičku misao i/ili samorefleksiju. U vreme brojnih fenomena poput lažnih vesti (fake news), dip fejka (deep fake), teorija zavere (conspiracy theories), razvijanje sposobnosti kritičkog mišljenja predstavlja mast hev (must have). Na taj način je moguće razumeti složena pitanja naše svakodnevnice, a mlađim naraštajima ponuditi priliku za detaljnije sagledavanje šire slike raznolikosti sveta.
Biografski dokumentarci često predstavljaju izvor inspiracije za ljude širom sveta. Priče o prevazilaženju ličnih strahova, životnih prepreka i uspehu daju nam iskričavu nadu da i ohrabrenje da i nas čeka isto, učeći na da tuđim primerima. Pored toga što se u njima reflektuje stvanost, dokumentarci imaju i zabavni karakter. Kao takvi,
predstavljaju zanimljiv odabir, pritom obogaćen brojnim zanimljivim informacijama.
Osim važnih istorijskih događaja i kulturnog nasleđa, dokumentarci nas mogu upoznati i sa različitim svetskim predelima. Putopisi predstavljaju jednu od najstarijih vrsta dokumentaraca, a pojavom novih medija (striming platformi i Jutjuba) dodatno se povećala i njihova popularnost. To je uticalo i na promene u naraciji i produkciji, ali su osnovne karakteristike zadržane.
TEKST: DANIJEL SAVIĆ
Danijel Savić je apsolvent Fakulteta savremenih umetnosti. Voli umetnost, jer asocira na slobodu. Zanimaju ga priče i fotografija i nada se da će ih objaviti jednog dana. I priče i fotografije. U idealnom svetu piše, režira i igra u filmovima.
Krajem marta ili početkom aprila održava se tradicionalna Veslačka trka (The Boat Race) između Univerzitetskih veslačkih klubova Oksford (OUBC – Oxford University Boat Club) i Kembridž (CUBC – Cambridge University Boat Club). Ovogodišnje izdanje upriličeno je poslednje martovske nedelje, kada je ovo rivalstvo doživelo je …
Dok nam postepeno predstavlja korpus svojih mudrosti, Koeljo nas suptilno upoznaje sa idejom da je sve što imamo – Sadašnji trenutak. To predstavlja i jedan od glavnih motiva knjige, čija fabula počinje dolaskom stranca u planinsko selo u kome živi Tecuja – vrsni majstor streličarstva.
Ratni vihor je obeležio najranije detinjstvo Momčila Kapora, koji je rođen 8. aprila 1937. godine, u Sarajevu. Nekoliko dana kasnije, nemačke vazduhoplovne snage su bombardovale baskijski grad Gerniku, u jeku Španskog građanskog rata. Tamo se, kao snaga Internacionalnih brigada u borbi protiv fašizma, borio i njegov stric Čedo, a Momo je svoju gerniku preživeo za vreme bombardovanja Sarajeva 1941. godine. Tog dana je izgubio baku i majku, pa je ostatak ratnih godina o njemu brinula Janja Baroš, sestra njegove bake. Otac mu je bio u zarobljeništvu tokom čitavog rata, a po završetku ratnih užasa uspeo je da devetogodišnjeg Moma dovede u Beograd.
Continue reading Momo Kapor – Sarajevsko dete i beogradski mangup
Ovo mesto predstavlja priču koju nam vešto pripovedaju svi oni koji su utkali svoja imena u stvaranje jednog od najposećenijih evropskih gradova. prostrta na dunavskim obalama, Budimpešta je nastala spajanjem Obude i Budima sa desne, odnosno Pešte sa leve strane Dunava, 1873. godine.
Kako je navedeno na koricama srpskog izdanja, Hiromi Kavakami (1958) iza sebe ima mnogo uspešnih romana, koji su pobrali brojne prestižne japanske književne nagrade. Pored pomenute Tanizak nagrade, roman Profesorova tašna doveo je Hiromi i u najuži izbor za Man Asian Literary Prize i International Foreign Fiction Prize, a nekoliko njenih knjiga je i ekranizovano.
Od kako postoje, ljudi nastoje da objasne sebi svet i sebe svetu. Priče se ispredaju da bi se prenosile budućim generacijama, čime postaju krunski dokaz o prisustvu civilizacije na nekom podneblju. Jasan znak postojanja čoveka na Zemlji je mašta, koja predstavlja otelovljenje priča kada događaji prevazilaze žanrovske granice realizma.
Prošlost je jedna od prvih asocijacija na mit. Antologijski prefiks svih dobro poznatih priča dovodi do pretpostavke da je bilo potrebno objasniti prirodne pojave i/ili društvene fenomene pre nego što je uvedena prirodno-društvena naučna sistematizacija. Da li je Sizif imao dobar PR u želji da se predstavi kao vredan čovek kome nije strano da radi prekovremeno ili se radi o sublimalnoj poruci koja je utrla put kapitalizmu? Koliko je Persefona zaslužna za smenu godišnjih doba i da li je imala u vidu da će vekovima kasnije biti pokrenuta prava lavina novih modnih kolekcija proleće-leto-jesen-zima?
Pouke iz mitova su se prelile i u svakodnevne diskurse. Priče su tu da nas zabave, ali im je primarna funkcija da nas nečemu nauče. Budući da ih koristimo kao didaktičko sredstvo, potrebno je izvući pouke čiji su nosioci. Pre pojave pisma, mudrosti su prenošene usmenim putem, a čini se da čovečanstvo još uvek rado pripoveda o onome što smatra važnim. Fenomenološki, možda su mitovi imali i logoterapeutska svojstva. Sigurno nismo prva generacija ljudi koja postavlja sebi (i drugima) egzistencijalna pitanja.
Kako bismo ih lakše razumeli, mitove smo klasifikovali u 3 osnovne grupe. To su mitovi o postanku sveta, mitovi o bogovima i mitovi smrti, odnosno ponovnom rođenju. U tom krugu se nalaze naši životi i životi naših predaka. U vreme interneta i struje, teško je zamisliti život pre samo dve ili tri decenije. Nestalnost života i entropija sećanja predstavljale su izazove nekadašnjeg Čoveka, koji je rešio da im doskoči tkanjem mudrosti kroz mitove.
Nama najpoznatije mitologije nas vode do antičke Grčke i Rimskog carstva i Egipta, podnebljima koja su ostavila zaostavštinu današnjoj civilizaciji. Rođenje i smrt su fizičke manifestacije života, njegov početak i kraj. Period između predstavlja vreme podobno za retrospekciju, a pitanje Postanka je je zasigurno zaokupljalo pažnju mislilaca svih doba. Verovanje je bilo prisutno pre mogućnosti naučne kvantifikacije događaja, te stoga predstavlja jedno od najvažnijih ljudskih iskustava.
Mitovi su inspirisali i brojne umetnike, koji su na taj način želeli da ovenčaju prizore iz svojih doživljaja sveta i shvatanja ispripovedanog. Danas smo svedoci brojnih slika na zidovima muzeja koje su bile inspirisane motivima mitova sa svih strana sveta. Nije pravilo, ali je česta pojava da se mitološka predanja odnose na božanstva.
Slični osvrti su zabeleženi i u začecima pozorišne umetnosti (kasnije), kada su bogovi prikazivani kao superiorna bića u odnosu na ljude. Njihovo prisustvo je bilo pravdavano potrebom za rešavanjem problema postavljenog u ekspoziciji, što je kasnije prepoznato kao deus ex machina. Njihova pojava bi donela željeni rasplet i označavala kraj komada.
Grčka filozofija predstavlja jedan od stožera moderne evropske civilizacije, dok grčki mitovi predstavljaju nepresušan izvor inspiracije i mudrosti. Međutim, bilo je i onih koji nisu blagonaklono gledali na pomenute. Ističe se da je Tales iz Mileta bio prvi koji je digao glas protiv mitoloških predanja, smatrajući da ne oslikavaju pravu sliku sveta. Aristotel je imao sličan stav, smatrajući da su mitovi izmišljotine koje ne doprinose spoznaji sveta.
Euhemer je smatrao da su bogovi koji se pominju u mitologijama zapravo bili kraljevi koje su ljudi obožavali. Uspostavljanjem hrišćanstva su njihova dostignuća dodatno glorifikovana, a oni uzdignuti u rang božanstava. Ipak, Euhemerovo zanimanje bi trebalo da nas pozove na oprez prilikom donošenja zaključaka. Bio je mitograf – pisac bajki i priča o natprirodnim pojavama i stvarao je u 14. veku.
Svako vreme stvara svoje heroje, priče i mitove. Iako se čini da danas mitologija nije toliko zastupljena, budući da za nasleđene mitove nemamo čvrste dokaze, ostali su prisutni i prenose se sa kolena na koleno. Predstavljaju odraz određene kulture, sa kojom se nalaze u neposrednoj vezi.
Uzimajući u obzir karakteristike mitova, nije lako odrediti da li mogu da doprinesu razvoju društva i pojedinca na pozitivan način ili predstavljaju tek priče zabavnog karaktera. Sud o tome bi, kao i do sada, trebalo da donese vreme, jer je u svemu tome ključno kako doživljavamo i shvatamo određeni mit, kao i da li je dat na znanje široj populaciji ili se koristi sa određenim predumišljajem.
TEKST: DANIJEL SAVIĆ
Danijel Savić je apsolvent Fakulteta savremenih umetnosti. Voli umetnost, jer asocira na slobodu. Zanimaju ga priče i fotografija i nada se da će ih objaviti jednog dana. I priče i fotografije. U idealnom svetu piše, režira i igra u filmovima
A priori znači prvi – onaj koji dolazi pre. A posteriori nosi značenje od poslednjeg (nakon nečega). Drugim rečima, termin a posteriori označava znanja koja je izvedena iz iskustva ili opservacije.
