Misofonija ili mizofonija, reč je grčkog porekla koja u prevodu znači, mržnja prema zvuku. Razlikuje od fonofobije, koja predstavlja strah od određenih zvukova i ne klasifikuje se kao dijagnoza. O ovom stanju i dalje ne postoji dovoljno istraživanja, ali ona koja jesu odrađena imaju veoma zanimljive rezultate.
ŠTA JE MISOFONIJA?
Misofonija označava stanje nelagode koju pojedinac oseća kada čuje uobičajene zvukove. Prema istraživanjima, čak i do osamdeset odsto zvukova koji izazivaju negativnu reakciju u ovim pojedincima, proizvedeni su ustima. To mogu biti mljackanje, žvakanje, šaputanje, zviždanje, srkanje, pa čak i zevanje. U većini slučajeva, pojedinac oseća nelagodu i neprijatnost, kao i dozu agresije prema izvoru zvuka. Međutim, postoje i slučajevi koji su toliko ekstremni da mogu uticati na svakodnevnu životnu aktivnost osobe. Takozvani zvuk okidač ih može učiniti nasilnim prema izvoru zvuka, stvoriti napad panike ili naterati na izolaciju kako se ne bi ponovio susret sa zvukom koji im stvara osećaj neprijatnosti.
ISTRAŽIVANJA
Istraživanja su pokazala da su gotovo svi zvuci okidači proizvedeni od strane druge osobe. Mljackanje je uticalo na osamdeset odsto ispitanika, glasno disanje na šezdeset četiri, a pucketanje prstiju na šezdest odsto. Deo ispitanika je, takođe, oponašao svoje zvukove okidače. Bitno je napomenuti da, samo zato što određeni zvuk zna da nas iznervira, ne znači da imamo misofoniju. Glasan lavež psa je iritantan, ali reakcija osobe sa misofonijom na, primera radi, zevanje, se razlikuje. Zvuk okidač budi ekstreman emocionalni odgovor, koji iako varira od osobe do osobe, je kombinacija besa, nelagodnosti i gađenja. Simptomi se pojavljuju još u detinjstvu. Samo razmišljanje o susretu sa zvukom može dovesti do osećaja anksioznosti. Emocionalne reakcije su propraćene i fizičkim simptomima. Uvećan krvni pritisak, zatezanje mišića, ubrzanje rada srca i povećana telesna temperatura su neke od njih.
KOLIKO JE MISOFONIJA OPASNA?
Naučnici su utvrdili da postoji veza između misofonije i autizma, kao i misofonije i opsesivno kompulsivnog poremećaja. U oba slučaja je oko pedeset odsto ispitanika patilo od jednog ili oba poremećaja. Istraživanje u Britaniji je ukazalo da misofonija zaista ima biološku osnovu, te da ljudi koji pate od nje pate imaju različit frontalni režanj od onih koji od nje ne pate. Ovo stanje je izuzetno kompleksno, a doktor Sukbinder Kumar sa Univerziteta u Njukaslu je izjavio da ovo istraživanje pokazuje kritične promene na mozgu koje su dokaz toga da misofonija jeste pravi poremećaj, te da se nada da će uskoro i biti priznata kao takav.
ŠTA ČINITI AKO SUMNJAMO DA PATIMO OD MISOFONIJE?
S obzirom na to da misofonija i dalje nije dijagnoza, ne postoji određen način na koji bi se mogla lečiti. Razgovor sa stručnim licem je, naravno, najbolja opcija. Postoji i organizacija Misophonia International čiji je cilj istraživanje, dizanje svesti i pružanje informacija o ovom, za sada, slabo istraženom fenomenu. Nošenje slušalica i oponašanje zvukova okidača se, prema istraživanjima, pokazalo kao relativno efikasno rešenje. Kako se poslednjih godina malo više istražuje i ide ka priznanju misofonije kao poremećaja, bitno je informisati se putem naučnih izvora. Bitno je i, naravno, pružiti podršku licima koji od nje pate. Ljudi sa misofonijom se često osećaju kao iracionalni, što može dovesti do izolacije i mnogih drugih problema sa mentalnim zdravljem. Zato je bitno pokazati razumevanje koje im medicina sve do početka milenijuma negirala i uveriti ih da nisu sami i da se ide ka rešenju.
TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ
