Jedno on najvećih dostignuća evolucije u razvojnom smislu jeste ljudska vrsta koja se uspela da tokom smena generacija ne ostane na istoj tački napretka već da svoje intelektualne, emotivne i razvojne sposobnosti podigne na viši nivo i time omogući naslednicima prenošenje već naučenog i osposobljavanje u smislu prihvatanja novih oblika ponašanja, poimanja, delanja i razumevanja sveta kojim su okruženi.
PRENOŠENJE NORMI
Za razliku od životinjske vrste koja svoj razvojni put započinje iznova svakom novom jedinkom, ljudi svoj progres nadograđuju, usavršavaju i nadovezujući se na prethodnike čine jednu kariku više u celokupnoj evoluciji čoveka.
Ono što je prisutno tokom celokupnog procesa, od samog nastanka ljudske vrste, preko prvih ljudskih zajednica pa sve do savremenog čoveka u sklopu modernog društva, je upravo to prenošenje normi, običaja, osnovnih načina za zadovoljenje sopstvenih potreba, shvatanja, kulturoloških komonenti sa roditelja na dete. Težište toga leži u osposobljavanju jedinke za budući samostalni život, potencijalno racionalno poimanje sebe, okoline i svesno donošenje odluka o svom životu.
FORMIRANJE LIČNOSTI
Pojam koji obuhvata celokupni proces osposobljavanja individue naziva se vaspitanje. Vaspitanje kao jedan od glavnih ciljeva podrazumeva socijalizaciju. U današnjem društvu gde prioritet nije preživljavanje i snalaženje u prirodi, ono predstavlja svesni, namerni proces formiranja buduće ličnosti koja će prihvatiti osnovna svojstva vaspitanja, poput emocionalnih, duhovnih, intelektualnih, senzomotornih, uvrstiti ih u svoj svakodnevi, prirodni oblik ponašanja i reprodukovati naučeno.
POTREBA ZA NOVIM
U najranijim godinama života deteta počinje potreba za istraživanjem, za saznanjem i javljaju se neogranične želje koje nisu uvek u skladu sa realnošću. Kada bi detetu bilo omogućeno da sve svoje potrebe iskaže na sebi svojstven način, ono nikada ne bi moglo biti osposobljeno za život u interakciji sa drugom decom, kasnije sa ljudima, kao ni u kolektivu ili bilo kakvoj društveno uređenoj zajednici koja zahteva određeno društveno prihvatljivo ponašanje ili predviđena pravila.
PRVE GODINE ŽIVOTA SU KLJUČNE
Kada je u pitanju uzrast tokom koga bi roditelji trebalo da preuzmu određenu inicijativu u usmeravanju deteta, to ne bi trebalo da bude previše upitno jer je dete u prvim godinama života najpodložije prihvatanju uticaja spoljašnjih faktora. Po Frojdu, prvih šest godina života su ključne za celokupni razvoj ličnosti. U tom periodu nesvesni deo individue je izložen prikupljanju najvećeg broja informacija iz okruženja i to doprinosi kasnijoj reprodukciji, onoga što je na dete u tom uzrastu ostavilo određenog uticaja, kroz različite oblike ponašanja.
Zbog toga su primarne grupe, u koje se svrstva porodica, najvažniji faktor vaspitanja deteta jer upravo odatle proizilazi pravac detetovog razvoja koji sa sobom nosi navike, osećaj za prihvatljivo ili neprihvatljivo, sistem vrednosi, osnove kulture i pripadnosti istoj.
Naravno postoje određeni izuzeci koji doprinose dijametralno suprotnom ponašanju od onoga što je vrednovano u porodici. To zavisi od različitih faktora poput okoline u kojoj se manifestuje učinak primarne socijalizacije i shvatanje individue da dolazi do nepodudaranja, gde ona biva na granici izmedju doslednosti naučenom ili njegovom odbacivanju i prihvatanju onoga sa čime prvi put dolazi u susret.
Sada kada su definisani osnovni ciljevi vaspitanja kao ključne komponente u razvoju svake individue, veoma je bitno naglasiti da određene metode sa sobom nose određene rezultate, da učinak nije isti i da se razlikuje od slučaja do slučaja. Najveći faktor uticaja na dete poseduju roditelji. Pored genetskog materijala koji čini biološku komponentu i povezanost u međusobnom odnosu članova jedne porodice, veoma važan uticaj je i u načinu ponašanja, govora, izricanju zabrana, davanju pohvala i svemu onome što podrazumeva način na koji roditelj uspostavlja komunikaciju sa detetom.
U skladu sa tim postoji nekoliko tipova roditeljstva gde u svakom dominira određeni način vaspitavanja dece zasnovane na metodama koje roditelji koriste sa ciljem da detetu ukažu na pojedine greške u ponašanju, da na pravi način usmere kognitivne sposobnosti deteta i postignu sve ono što karakteriše pojam vaspitanja.
TEKST: ADELINA SRETENOVIĆ
Adelina Sretenović je studentkinja sociologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, uživa u analiziranju međuljudskih odnosa, upoređivanju različitih kultura i u savetovanju bliskih ljudi. Voli prirodu, umetnost, muziku i sve ono što budi stvaralačku kreativnost
