Fudeks me ostavlja u gradiću po imenu Mestre. Po mene dolaze tetka Jasna i teča Franćesko. Pola četiri je ujutru, gledam kroz prozor auta i samo na kratak trenutak imam osećaj kao da sam u Italiji. Parkiramo se, teča vuče prenatrpan kofer. Uskačemo u čamac zavezan kanapom za stub koji izlazi iz vode. Odvezujemo se i krećemo. Osećam miris (ili karakterističan smrad) kanala, talase koje pravimo svojim kretanjem, a preda mnom se polako otkriva uspavani grad − čudo.
DOBRO DOŠLA U VENECIJU
Teško je spakovati toliko uticajan mesec mog života u jedan tekst, ali daću sve od sebe. Mislim da bi jedino ispravno bilo prvo objasniti zašto imam takvu privilegiju da jedno ovakvo nezamislivo divno iskustvo nazovem svojim. Moja tetka Sonja je hrabro otišla u Veneciju 2001. − godine mog rođenja. Par godina kasnije, jednako hrabro, preselila se i njena mlađa sestra Jasna, odmah nakon završene gimnazije. Sve što su one prošle, morale da nauče na teži način, ostvarile i prevazišle, omogućilo je moje nezaboravno putovanje.
Njih dve, uz teče Franćeska i Džonija, jesu glavne zvezde ove priče zbog svih lekcija koje su mi usput pružili. Imala sam priliku da vidim Murano i Burano, da sedim na gondoli i pijuckajući vino posmatram istorijski spektakl kao što je Regata, da odem na Biennale arhitekture, u Duždevu palatu i biblioteku na Svetom Marku. Upoznajući Veneciju, upoznala sam svoju familiju i sebe na jedan potpuno nov, dubok način. Kako? Pokušaću to da dočaram kroz nekoliko priča.
KAO SA RAZGLEDNICE
Guraj se, ti si Venecijanka!, viče Jasna dok pokušavamo da stignemo od prve do druge tačke u gradu jednog prepodneva. Kao privremeni lokalac, polako shvatam u čemu je poenta njene rečenice. Venecija je uvek prepuna turista. Ona nema trotoare, kolovoz, niti pešačke prelaze. Pored toga, svaki mogući pogled koji bacite je kao da gledate razglednicu. Spoj ova dva faktora kao rezultat daje veliki broj ljudi koji kao da plutaju u prostoru. Ja bih rekla da je to delom i zbog vode, ali i subjektivni i objektivni osećaj je kao da je svima centar za ravontežu pomeren. Iako to ima svoje čari, onima koji tu rade i žive, zagušen saobraćaj vrlo brzo dozlogrdi. Stoga, Sonja kreće 45 minuta ranije na posao.
SPOZNAJA NOVOG
Polako se budim, čujem zvono na vratima i užurbanost mojih ukućana. Ko nam dolazi ovako rano ujutru? Đubretari. Grad na vodi nema kontejnere ili kante na ulicama – zaboga, pa mora uvek da bude spreman za fotku. Zato ovaj pomenuti zvuk u ovo određeno doba dana znači samo jedno – moramo što pre da strčimo dole sa kesama, da ih ne bismo ređali po kuhinji do sledećeg zvuka, koji dolazi tek sutra. Naravno, smeće koje iznosimo se tokom dana striktno deli na otpatke za bacanje i ambalažu za recikliranje. U suprotnom bismo dobili kaznu.
Nekim danima smo Jasna i ja ostajale i po sedam do osam sati napolju. Drugim smo leškarile u stanu. Jedan od tih opuštenijih dana nas je inspirisao da odemo na jutarnju kafu u park (u jedan po podne). Ne, u parku ne postoji kafić – hodale smo gradom sa punim Ikeinim šoljama dok nismo našle neku zgodnu klupicu u hladu. Na početku sam mislila da nas prolaznici gledaju čudno, ali tetka mi je sve objasnila jednostavnom rečenicom: U Veneciji nikada ne možeš da deluješ ludo, jer će se uvek naći neko luđi od tebe. I ta mantra mi je ostala u glavi do današnjeg dana.
KULTURNI ŠOK
Naše mnogosatne šetnje uključuju i radne pauze. Ponekad samo sednemo na zemlju kraj kanala i meditativno udišemo njegove mirise. Vrlo često se ta pauza pretvori u jedan od mojih omiljenih rituala – odlazak u kafić na Spritz. Uz slatko alkoholno piće redovno dobijemo čips, ljubaznost konobara i usputnu priču sa ljudima koji sede do nas. Ovakva opuštenost u razgovoru i smelost u prilaženju nepoznatim osobama mi je bila pravi kulturni šok. Uglavnom niko nikog ne gleda čudno i uglavnom se razmeni poneka reč sa strancima, jer, što da ne?
Nakon nekoliko sati provedenih na vodi i suncu, rešili smo da odemo na večeru. O hrani koju sam jela ne znam odakle da počnem – probala sam svu moguću morsku hranu, za dobar deo nisam ni znala da postoji. Pasta se religiozno jede za ručak, a poslednji obrok dana se unosi u veoma kasnim noćnim satima. Nisam uspela da se prilagodim ovom ritmu u potpunosti.
Dok smo čekale teču, niotkuda je krenula glasna muzika. Ako me pamćenje služi, u pitanju je bila neka stara pesma Britni Spirs. Prvo su kraj nas prošetale devojke kojima na majicama piše da su deveruše. Na kraju, posle svih deveruša, izlazi jedan dečko, pravi gospodin koji ima veo na glavi i sutra se udaje. U ime tog slavlja je cela ulica dobila njegov plesni nastup. Kao osobi koja je najglasnije navijala za njega, upućen mi je poseban pogled i pokret, nakon čega je graciozno i zavodljivo odšetao u nastavak svoje žurke. Venecija je bila njegov plesni podijum i modna pista.
MALE ČARI
Najveća lepota celog mog putovanja jeste što je u stomaku moje tetke Jasne bio moj mali brat Noa, koji se rodio ove godine. Zbog njega sam mogla da provedem većinu svog vremena sa njom, što mi je omogućilo da se promenim u vrlo pozitivnom smislu. Moja tetka mi je, zbog toga kakva je, sličnosti između nas i samog načina na koji se ophodi prema drugima, pružila osnovu za učenje o komunikaciji sa ljudima. Istinskoj, iskrenoj, mirnoj komunikaciju koja će očuvati i mene i one sa kojima dolazim u kontakt. Ova lekcija, koju smatram ključnom u mom životu, i čije slojeve i dan-danas otkrivam, otvorila mi je put ka mnogim iskustvima koja ne bi bila moguća bez nje. Bez mog konstantnog menjanja nabolje i neužurbanog učenja.
Kada sam se vratila u Mestre, dobila sam takozvanu mal di terra, to jest, kopnenu mučninu. Nakon mesec dana bućkanja na stalnopomerajućim venecijanskim ulicama, stajanje na zemlji koja se ne pomera, deluje kao da ispočetka učim da hodam. Povrtak u Novi Sad nije bio nimalo tužan – u kofer sam spakovala svu sreću, novostečene odnose, smeh podeljen sa voljenima, neverovatne prizore koje sam videla i novosti koje sam saznala. A danas, nakon ove kratke refleksije koju pišem radujući se što ću uskoro upoznati malog Nou, spremiću kofer i ostaviti dovoljno mesta za sve nove srećke, ljubavi i saznanja koja će mi Venecija pružiti ove godine.
TEKST: TIJANA PETROVIĆ
Tijana Petrović je studentkinja Komunikologije i odnosa s javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kreativnost je možda i jedina reč kojom bi bliže opisala sebe – sve druge su se brzo menjale ili je previše ograničavale. Izreka kojom se vodi u životu je speak life
