Često se dešava da mladi ljudi pričaju sa roditeljima, bakom i dekom, starijim porodičnim prijateljima u potrazi za savetima i razumevanjem za njihove ljubavne jade. Još češće se dešava da su nakon ovakve konverzacije obe strane ubeđene da je ona druga pala s Marsa. Zašto? Teorija da postoji ogroma razlika između odrastanja starijih i mlađih generacija je, čuda li, vrlo smislena. Iako volimo da kažemo da smo mi svi isti, da su u modernom dobu roditelji najbolji prijatelji i da saosećamo jedni sa drugima 100 odsto, to u najvećem broju slučajeva ne može da bude istina. Prisustvo tehnologije, a pre svega društvenih mreža, u životima novih generacija od malih nogu čini da oni gledaju na svakodnevnu problematiku na potpuno drugačiji način. To naravno nije pogrešno, ali se neretko pokazuje da je staromodan ipak način koji je jednostavniji, korisniji i definitivno nosi manje drame sa sobom.
LJUDI ZA JEDNOKRATNU UPOTREBU
Ovo važi za prijateljstva koliko i za romantične veze – moderne generacije (u koje možemo da ubrojimo i naizgled starije, odrasle ljude koji se ponašaju kao da su rođeni kad i Zedovci) su sklonije odustajanju od svega. Iako je veća svest o sebi, svojim potrebama i tome koliko smo vredni kao individue definitivno pozitivna stvar, to vrlo lako može da preraste u egoizam i narcisoidnost. Oni dalje vode do verovanja da su svi koji i najmanje zgreše zapravo ljudi za jednokratnu upotrebu. U redu je ne trpeti nečije gluposti. Bitno je razlikovati na koga treba, a na koga ne treba trošiti vreme. U suprotnom ćemo ostati potpuno sami.
BITNO JE DA JE MENI DOBRO
Deo prethodnog problema vuče korenje iz činjenice da su ljudi, u svom tom saosećanju i jednakosti, vlo često jako nemarni jedni prema drugima. Bitno je da udovolje svojim zamislima i potrebama, a šta se posle dešava sa osobom na drugoj strani te priče nije ni bitno. Ovakvo međusobno tretiranje dovodi do visokog nivoa nepoverenja i niskih očekivanja i standarda. To dalje ima razne posledice – površne veze, međusobno/ jednostrano iskorišćavanje, usamljenost, manjak komunikacije, itd. Odgovor na ovaj problem se nalazi u mukotrpnom traženju ljudi koji će hteti da budu pravi prijatelj i hteti da budu pravi partner. Koliko god to bio put pun gubljenja samopouzdanja i nade, na kraju se svakako isplati.
FOKUS JE NA IZGLEDU, A NE NA OSEĆAJU
Ako na vašoj slici deluje da vam je lepo, nije ni bitno da li vam je istinski, u stvarnom životu lepo. Naravno, divno je imati uspomene na koje ćemo posle nostalgično baciti pogled, ali sada je redosled stvari najčešće obrnut – prvo je bitno da je slika dobra, ostalo će doći na svoje. Ili neće. Umesto da prioritet bude ono što se dešava u realnosti u kojoj živimo, prioritet je na tome da neki tamo ljudi steknu neki tamo utisak o nekim tamo nama. Takvim ponašanjem gubimo jedni druge, jednako koliko gubimo sebe. Izreka živi u sadašnjosti može da zvuči otrcano samo onima koji je nikada nisu primenili.
PROMENA PERSPEKTIVE
Uticaj društvenih mreža na međuljudske odnose je tema o kojoj se mogu pisati eseji i knjige. Ovde je navedeno samo nekoliko najprisutnijih problema sa kojima se srećemo u svakodnevici. Iza svega toga, mi zaboravljamo – možemo da biramo kako ćemo da živimo svoj život. Ne, Instagram ne mora da bude naš vladar, možemo da preuzmemo kontrolu u svoje ruke. Ne, nije glupo priznati kako se osećamo, a kao šlag na torti osećaćemo se ispunjeno zbog svoje hrabrosti. Dokle god sebe podsećamo na svoje vrednosti i živimo u skladu sa njima, era društvenih mreža može samo da nam poboljša odnose sa drugima.
TEKST: TIJANA PETROVIĆ
Tijana Petrović je studentkinja Komunikologije i odnosa s javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kreativnost je možda i jedina reč kojom bi bliže opisala sebe – sve druge su se brzo menjale ili je previše ograničavale. Izreka kojom se vodi u životu je speak life
