Defleksija u Geštalt psihologiji označava jedan odbrambeni mehanizam. Odbrambene mehanizme razvijamo od detinjstva kao odgovor na situacije koje su nam neprijatne ili teške i oni nam mogu pomoći da se nosimo sa takvim situacijama. Problem nastaje kada odbrambene mehanizme usvojimo kao obrasce ponašanja i koristimo ih i kada nismo ugroženi.
KADA POMAGALO POSTAJE ODMAGALO?
To su naše štake koje nam pomažu da se krećemo i preguramo period posle loma noge. Međutim, ako posle par meseci, umesto da vežbamo ili uz vežbanje, nastavimo da hodamo sa štakama, mišići će nam atrofirati, teško ćemo prohodati, štake će postati deo nas i što je najžalosnije, možda će postati deo koji drugi najviše primećuju, odnosno deo koji nas definiše. Svađaćemo se u autobusu jer nam se ljudi ne sklanjaju s puta, ljutićemo se na prijatelje kada
zakažu sastanak na mestu sa stepenicama, zakomplikovaćemo sebi život i to sve zato što nismo odložili pomagalo kada je trebalo.
NE ČUJEM SE, NE VIDIM TE
Defleksija je udaljavanje osobe od direktnog kontakta. To znači da smo se odmakli, ali na vrlo specifičan način. Čujemo šta nam neko govori, ali ublažavamo ili umanjujemo naš emocionalni odgovor. Kada deflektujemo, mi menjamo temu, radije pričamo o prošlosti nego o sadašnjosti, izbegavamo direktan pogled, govorimo uvijeno i indirektno, odnosno, psiholozi kažu, pričamo o nečemu, a ne sa nekim. Mi bismo rekli da reči samo zveče, ali ne stižu do nas ni od nas do druge strane.
Ovo može biti korisno na neprijatnim službenim sastancima, jer svakako ne želimo da damo pun emocionalni odgovor na izjavu šefa koja nam se ne dopada. Međutim, na duže staze je škodljivo. Kada deflektujemo, mi nemamo pun emocionalni odgovor ni na pohvale i izjave naklonosti. Propuštamo sve ono lepo u kontaktima sa ljudima. Takođe, tako uvijeno pričajući, stalno imamo osećaj da smo neshvaćeni što frustrira. Pri tome, ne dajemo emocionalni odgovor.
VISOKOPARNE PRIČE
Osobe koje stalno deflektuju, mnogo energije troše na visokoparne priče gledajući u stranu i vremenom počinju da se osećaju kao da su one stalno po strani i nebitne. Činjenica je da menjajući teme i pričajući opšte priče, kada postoji konkretna tema, ove osobe vremenom postanu čudne okruženju i moguće je da se ljudi zaista distanciraju od njih. Nažalost, defleksija njima nije vidljiva, do njih je teško dopreti i preporučuje se isključivo stručna pomoć kako bi se problem rešio.
U manje drastičnim slučajevima, možemo da upozorimo osobu da često umesto da da iskren odgovor skreće temu i postoji šansa da ona uoči sopstveni mehanizam.
I za kraj, najčešće korišćen primer defleksije…
Ona: Da li me voliš?
On: Šta podrazumevaš pod ljubavlju?
Imate mogućnost da odgovorite. Iskoristite je. Život je previše kratak za defleksije.
TEKST: NEVENA JOKIĆ
Nevena Jokić je defektolog i budući psihoterapeut. Zahvalna je na poznavanju mnogobrojnih ljudi čija je energija inspiriše. Slobodno vreme provodi u prirodi ili u gradu, na rolerima. Slika po platnu i zidovima, uz dobru muziku i dobar džin.
