Od momenta kada roditelji iščekuju rođenje deteta počinje kupovina odeće, ćebenceta, zavesa i tepiha. U današnje vreme sve više je moderno porodično otkrivanje pola bebe. Naravno, ukoliko će na svet doći devojčica iz balona izleću roze konfetice, dok ukoliko će se roditi muško dete, podrazumeva se da prah, zvezdice ili šta god ispadalo bude plave boje. Još dok su u stomaku, za muški i ženski rod nesvesno se vezuju boje. Ali, da li boje određuju rod?
ROZE BARBIKA I PLAVI KAMION
Možda niste živeli u periodu kada su se popunjavali leksikoni, ali često je bilo pitanja: Koja je tvoja omiljena boja? I šta mislite kakvi su odgovori bili? Roze, ciklama, ljubičasta – devojčice, dok su za dečake omiljene one mračnije, tamne, plava, zelena, siva, crna.
Dovoljno je da prošetate kroz knjižaru ili dečji kutak sa garderobom. Nemoguće je pogrešiti i pomešati komad odeće koji pripada dečaku ili devojčici jer boje su rezervisane i podeljene. Da ne pominjemo radnje sa igračkama. Ukoliko niste roditelj, verovatno nećete odmah ukopčati čemu služi koja igračka i da li je to odgovarajući poklon za drugaričinog sina, ali opet, ta jarkoljubičasta boja govori sve. Svesno ili nesvesno, roditelji, društvo, pa i mi sami stvaramo i potpomažemo da podela boja po rodovima postoji. Još od malena se susrećemo sa čuvenom podelom na muške i ženske boje, pa tek onda na tople, hladne i sve ostale podele koje potom pominjemo u školi. Zvanično, prva distinkcija nastala je 1927. godine, kada je magazin Time napravio tablicu sastavljenu od boja pogodnih za muški i ženski rod.
ŠTA KAŽU STRUČNJACI?
Smatra se da pothranjivanje tradicionalne podele na muške i ženske boje svoje korene nalazi u dalekoj istoriji tokom razvoja čoveka i njegovih sposobnosti. Navodno, primarne podele uloga uslovile su da ženski mozak prvenstveno registruje ružičaste i crvenkaste plodove, dok su muškarci više obraćali pažnju na nebo, reke i polja na kojima su tražili svoj plen. Postoji bezbroj istraživanja u kojima su ispitanici birali najlepše boje u određenim paletama. Ispostavilo se da su devojkama omiljene boje iz nijansi bele i ružičaste, dok su muški ispitanici odabrali plavu i zelenu.
OBOJENI STEREOTIPI
Nedavno je postala viralna slika jednog srpskog političara nakon gostovanja u emisiji u pink pantalonama. Iako određenom tipu mladića idealno stoji bordo boja, crvena i generalno ih nose svi bez obzira na pol ili rod, ružičastu garderobu je jako teško videti u njihovom ormaru. Zbog čega? Nagađa se kako se muškarci osećaju manje muževnim, poistovećuju se sa nežnim ženama koje ih nose i, prema mišljenju većine, roze boja na našim prostorima rezervisana je za žene i homoseksualce. Može zvučati apsurdno, ali da, to je još jedan od razloga zbog čega ta boja nije omiljena muškoj populaciji. Ugrožava njihovu muškost. A da li je moguće da uopšte boja određuje koliko je neko strejt muškarac, ili koliko je neka žena zapravo ženstvena i nežna?
SNAGA I NEŽNOST
U periodu između 1918. i 1940. godine jedna publikacija nastojala je da roze boju popularizuje kao boju za dečake, dok je plava boja za devojčice. Roze je snažnija boja, a plava nežnija. U tom kratkom periodu jeste bilo prihvaćeno i na nekin način pobijena stereotipna podela. Međeutim, u svakom razdoblju kada su se više ili manje popularizovale i spajale boje i rod, uvek su karakterisane kao nežnija ili snažnija boja.
Još jedan primer da nije oduvek bilo ovakvih podvajanja jesu fotografije na kojima nekadašnji američki predsednik Frenklin Delano Ruzvlet kao dečak nosi haljinu i ima dugu kosu. Tada je bilo prihvaćeno da dečaci do svoje šeste godine oblače haljinice i ne krate kosu. Još jedna ličnost koja je u istoriji pokušala da razbije sve predrasude i tadašnje modne trendove svakako jeste Elvis Presli, koji je izuzetno bio poznat po roze pantalonama i Kadilaku.
POGLED KROZ RUŽIČASTE NAOČARE
Jedna žena sa pravim manirima može biti izuzetno ženstvena i nežna i u najtamnijoj haljini bilo ona snažno zelena, plava ili crna. Muškarac neće biti manji gospodin, kavaljer ili mačo ukoliko iskombinuje roze polo majicu nekog popularnog brenda ili neku svetloljubičastu košulju, tome može doprineti jedino loš stav ili ponašanje. Dakle, boje ne bi trebalo da određuju osećajnost i snagu. Ne bi trebalo da se nazivaju muškim ili ženskim. Pored toliko lepih prideva kojima možemo opisati nešto, tužno je što podležemo stereotipima. Mi smo ipak jednaki, kojom god bojom bojili naš svet, snove, zidove ili odevne komade.
TEKST: MILICA JEVTIĆ
Milica Jevtić je diplomirani komunikolog iz Niša, prijateljica, sestra i muza. Voli igru rečima, dobro štivo, duge razgovore i ljude sa širokim umom i srcem.
