Dok smo bili mlađi činilo nam se ispravnim da dobijamo suvišna pitanja i savete od naših roditelja, ali kako starimo primećujemo da se sve menja, samo njihovo pridikovanje ostaje isto. Kao da ne vide da smo postali ljudi sa svojim mišljenjima , uverenjima, iskustvima i potrebama. Da bismo se pomerili iz ove mrtve tačke, moramo uspostaviti zdrave granice.
ZA NAŠE RODITELJE UVEK ĆEMO BITI DECA
Nedelja. Napolju je tmuran i kišan dan. Nakon naporne sedmice konačno smo odlučili da damo sebi oduška i da se naspavamo za vikend. Zvuci padanja kiše učinili su da se još više uspavamo. Na vratima naše sobe pojavljuje se namrgođena mama, nezadovoljna što spavamo do podne. Dok trljamo oči i pokušavamo da se razbudimo počinje svakodnevno gunđanje. Kada si sinoć došla, zašto se nisi javila, sa kim si bila, jesi li upoznala nekoga, rekla sam ti da mi se ne sviđa taj dečko, nije on za tebe… Ili, zašto si ovako neuredan, kako živiš ovakav život, zašto ne izađeš, nije trebalo da ostaviš onu devojku… Koliko god godina imali, ovakve i slične rečenice su nam dobro poznate.
MORAMO BITI JASNI I KONCIZNI
Pre nego što rešimo da započnemo razgovor sa roditeljima na ovu temu, prvo se zapitajmo šta nam tačno smeta i zašto. Razmislimo kako se osećamo zbog njihovog ponašanja. Da li uzrokuje bes, ljutnju ili s druge strane tugu i patnju. Kada precizno utvrdimo sve smetnje u našem odnosu potrebno je da ih direktno iskažemo. Naši zahtevi moraju biti konkretni. Bez izvinjenja nagovestimo im kako neko njihovo ponašanje uzrokuje da se osećamo i da želimo da to promenimo, uz predlog alternativnog rešenja koje će svima odgovarati.
BUDIMO OTVORENI ZA RAZGOVOR I AKTIVNO SLUŠAJMO
Tokom razgovora o problemima moramo voditi računa da iskažemo emocije na taj način da ne povredimo naše roditelje. Prilikom izbora reči ne smemo da dozvolimo da nas roditelj ne shvati ozbiljno. Dakle, moramo biti odlučni, ali na pristojan način. Takođe, budimo spremni da saslušamo i drugu stranu. Možda i naši roditelji imaju neke zahteve od nas. Ono što mora pratiti ovu konverzaciju je smirenost, kao i razumevanje da ne bi došlo do konflikata. Ukoliko roditelj ne reaguje onako kako smo očekivali ne bi trebalo da osuđujemo, već da budemo svesni da smo odrastali u drugačijim vremenima i da imamo različita mišljenja, što je potpuno razumljivo. Pokušajmo još jednom na jednostavniji način da objasnimo suštinu problema.
POKAŽIMO POŠTOVANJE
Kada uspostavljamo granice nagovestimo im da smo svesni kako se iza njihovog ponašanja kriju dobre namere, da cenimo i poštujemo njihovu brigu. Naznačimo da ih ne osuđujemo već da ovo radimo zarad zdravijeg odnosa punog poštovanja i ljubavi. Pokažimo zahvalnost našim roditeljima zato što su uvek uz nas i žele da nam pomognu, samo što to nekad rade na pogrešan način. Ne dozvolimo da se osećaju manje vrednim i bitnim u našim životima nakon uspostavljanja granica.
OSLOBODIMO SE KRIVICE ZBOG POSTAVLJANJA GRANICA
Ono što nas može pratiti prilikom ovog procesa je osećaj krivice i da smo možda pogrešili što smo rešili da granice uspostavimo. Tada se setimo zašto smo se uopšte odlučili za takav korak i kako smo se osećali pre. Budimo svesni da svako od nas ima pravo da se izrazi, da su granice važan deo u očuvanju odnosa i izgradnji našeg osećaja sebe. Budimo sigurni da ne postoji ništa pogrešno prilikom uspostavljanja granica sa roditeljma.
TEKST: IVANA IGNJATOVIĆ
Ivana Ignjatović je studentkinja treće godine Informacionih tehnologija na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Zaljubljenik je u kulinarstvo i uživa u isprobavanju novih recepata. Hobiji su joj i pisanje, gluma, recitovanje i web dizajn.
