Prisećamo se drage uspomene iz detinjstva kada smo zaključavali naše velike tajne u male sveske sa šarenim koricama. Tada nam je bio potreban neko da ćuti, a sada kada smo odrasli, potreban nam je neko ko ume da sluša. Čini nam se da bi svima nama dobro došla ova navika.
PRAZAN LIST NAM DAJE SLOBODU
Ogromna je i snažna ta belina, kao da nam kaže budi šta god poželiš, neću ti reći ništa, neću te kritikovati, neću te odbaciti, zagrliću te. Počnemo da nižemo rečenice i postane nam udobno tlo po kome gazimo. Možemo da priznamo nešto što godinama ćutimo, možemo da tugujemo ili pak da se radujemo, da papir krivimo suzama i sve to ostaje tu, zapisano u vremenu i trenutku. Postaje večno i nešto što je samo naše, kakvo god da je.
KADA MISLI POSTANU REČI, LAKŠE DIŠEMO
Misli umeju da naprave pravu zbrku. Često nas plaše i izazivaju neprijatne emocije. One su glavni krivci za onu čuvenu anksioznost. Dobra stvar je to što se sa njima možemo sprijateljiti tako što ćemo ih imenovanjem upoznati. Uzmemo li olovku u ruke, onda kada nam je u stomaku mučnina, bol ćemo svariti i duboko ćemo udahnuti, izdahnuti i rasteretiti se.
POMNO PRATIMO SVOJE KORAKE
Promene su neminovne, a i potrebne. Zato, ne bi trebalo da bežimo od njih, već da pravimo romane. U dnevniku se vrlo lako možemo vratiti na stare datume, da se prisetimo šta smo proživeli i kako smo postupili. Još lakše možemo uvideti upravo promene u svom ponašanju, jer smo o njima aktivno mislili samim tim što smo o sebi pisali. Na taj način posedujemo ogledalo koje svoj odraz menja onda kada smo mi na to spremni, a spremniji smo svaki put kada se izrazimo olovkom.
PRIHVATAMO SEBE, A DRUGE BOLJE RAZUMEMO
Vremenom shvatamo da su neka dela, bila pogrešna ili pak dobra, deo univerzalnog ljudskog iskustva. Razumemo da postoje razlike od čoveka do čoveka, ali samo u nijansama. Onu srž koja je satkana od ranjivosti, slabosti i mana u potpunosti prihvatamo jer je bolje upoznajemo. Samim tim, kada slušamo iskustva drugih oko sebe, spremniji smo da damo savet i da pomognemo, jer smo se našli u sličnoj situaciji.
POČNIMO SADA
Probajmo sledeće: na vrh papira napišimo naslov Moj najtužniji trenutak, a na drugoj strani Moj najsrećniji trenutak. Pišimo bez puno razmišljanja i osmišljavanja. Uhvatimo prvo sećanje koje nas asocira na pomenuto i opišimo ga bez uzdržavanja. Prisetimo se kakvo je vreme bilo tog dana, gde smo bili, šta smo nosili, koga smo sreli, šta smo rekli, a možda nismo hteli i kako smo se osećali.
Možda ćemo od pisanja da se naježimo ili će nam srce lupati jače. Dozvolimo to sebi, jer idemo ka sebi.
TEKST: MARIJA SAVIĆ
Marija Savić, master kliničke psihologije, ali pre svega empatična i ranjiva osoba. Kroz svoje tekstove podseća da smo svi takvi, da imamo potpuno pravo da budemo loše i da se koprcamo. Zaljubljena je u psihopatologiju i aktivno se bavi kreiranjem sadržaja za mreže. Otvoreno govori o svom iskustvu sa psihološkim poteškoćama i ostaje verna velikom broju pratilaca kojima je velika motivacija.
