Maja Pakić, Maja Prana, Maya bez Iluzija, učitelj meditacije i holistička umetnica, novinarka, urednica, životni filozof, performer i žena koja zna tajnu tu. Razgovarale smo o ovozemaljskim i božanskim aspektima života, te se dotakle tananih niti japanske filozofije, haiku plesa, holistike i umetnosti koja se živi srčano i glasno.
Kako čovek postane čovek?
Sve nam je dozvoljeno, ali nije nam sve korisno, rekao je profesor Ratko Nešković na prvom času filozofije, nama, tadašnjim brucošima, i dodao: zapamtite – veliki su veliki zato što mi klečimo. Zauvek sam zapamtila te njegove reči. Rekao je da je to njegov najbolji savet mladim ljudima, a i ljudima uopšte.
Kako da postaneš čovek? Svi smo rođeni slobodnog duha. Uz slobodu nam je data i odgovornost za svoje izbore. Reci NE svemu što teži da zarobi tvoj duh. Oslobodi se! Oslobodi se svega što nisi ti. I bićeš čovek, sine moj.
Kako čovek zaboravi da je čovek i postane bog?
Lako je preskakati stepenike
na putu ka sebi
Nije uvek korisno, a ni smisleno
ono što je lako
I zato, molim te
ne preskači stepenike.
Posebno ne onda kada je to lako
Bilo bi lepo da se čovek prvo seti da je ovde, na Zemlji, u službi Života, i da oseti sebe kao jedinstveni instrument u božanskim rukama. Da li čuješ melodiju sopstvenog života, u ritmu srca, u ritmu svemira?
Na koji način ste vi postali ono što ste danas?
Život je putovanje kroz lekcije i blagoslove. Kroz smeh i suze i krv i bol. Kroz ples i radost i strah i stid. Kroz rizik i radoznalost, kroz društvo i osamu. Oneobičavanje svakodnevnice kao snoviđenje stvarnosti.
Opišite nam vaš susret sa japanskom filozofijom. Zašto vam je ona važna?
Put do japanske filozofije vodio me je kroz poeziju. Haiku pesme su veoma jezgrovit izraz zen-budističke filozifije. Za neke je budizam religija, ja smatram budizam filozofijom života. Sam izraz japanska filozofija je veoma širok i obuhvata razne i veoma različite pravce, tako da verujem da svako od nas može u tom filozofskom bogatstvu da prepozna koncepte koji rezonuju sa unutrašnjim bićem. Za mene su to već pomenuti haiku i zen, kao i wabi sabi, ikigai, shinrin yoku i bushido. Na mom instagram profilu prana.maja možete pogledati razne meditacije koje sam vodila tokom vanrednog stanja, a među njima je i Wabi Sabi – lepota nesavršenosti.
Šta je haiku ples?
Otkad sam prohodala volim da plešem, a pišem poeziju otkad znam da pišem. Volim razne poetske forme izražavanja, od onih koje su čisto kreativno prepuštanje trenutku ili da kažemo intuitivno kanalisanje nadahnuća, do onih koje zahtevaju da uposlimo obe hemisfere mozga, kao što je haiku. Haiku ples je moj poetry in motion koncept koji je nastao inspirisan vetrom – doživljavam vetar kao vazduh koji pleše, pa sam poželela da napišem jednu haiku odu vetru i da je otplešem – iz srca, bosonoga i naravno, tokom veoma vetrovitog dana. Taj video art sam nazvala haiku film i možete ga pogledati na YouTube-u pod nazivom Colors Of The Wind by Maja Pakić.
Da li biste mogli da nam predočite šta je ritmički ples Gabrijele Rot?
Kao što rekoh, plešem od malih nogu – od folklora, latino-američkih plesova, hip-hop koreografija do raznih tzv. šamanskih plesova i slobodnih formi. U tom ličnom plesnom istraživanju otkrila sam i plesnu praksu Pet Ritmova Gabrielle Roth, kao svojevrsni poziv za buđenje unutrašnjeg plesača. Osim što plešemo kada smo radosni, kada se zabavljamo i nešto proslavljamo, takođe možemo da isplešemo svoje strahove, dileme i nesigurnosti, svoj bes i tugu, svoja nadanja i svoje molitve. Ta vrsta oslobađajućeg i transformativnog plesa je i sastavni element mojih meditativnih radionica – ples kao dinamička meditacija.
Kako se budi unutrašnji ratnik i šta on jeste, a šta nije?
Unutrašnji ratnik je metafora unutrašnje snage, unutrašnjeg vođstva, unutrašnje mudrosti. U nama su odgovori na sva naša pitanja, u nama je ceo Sve-Mir, samo ako hoćemo da čujemo i da vidimo. Listen. Think. Observe – podsećao je Bruce Lee. You need a discipline to be a free spirit, govorila je Gabrielle Roth.
Ti nemaš život – ti jesi život. Šta za vas znači vaša misao?
Da li čovek poseduje svoj život? Da li smo dobili život da bismo ga posedovali ili da bismo ga živeli? Šta zaista posedujemo, šta uvek i svuda nosimo sa sobom? Ono što imamo u svojoj glavi i ono što umemo da napravimo svojim rukama. Onaj ko misli da poseduje život poseduje nezadovoljstvo i konstantnu glad, jer stalno želi da poseduje još i još… Nove cipele, novi telefon, novi auto, novi stan, nova titula, novi partner, novi instant thrill i tako u krug. Onaj ko zna da Jeste Život, on ume da Bude. Ispunjenost prisustvom. Čudesna avantura postojanja.
Kako vi doživljavate holistički život?
Život je uvek holistički tj. sveobuhvatan – prožima nas na svim nivoima. Kada sebi uskraćujemo ili ne dozvoljavamo punoću života u svim njegovim aspektima, to nas usmerava na podsvesne zaglavljenosti i zarobljenosti, uglavnom prouzrokovane strahovima i nesigurnostima. Na mojim radionicama, onlajn ciklusima i individualnim seansama često radimo upravo na tom samooslobađanju od raznih iluzija u koje smo nekad poverovali i koje smo usvojili kao norme razmišljanja, ponašanja i življenja. Činjenica je da je svako od nas predstavnik čovečanstva i da je tvoja svest deo kolektivne svesti – samim tim i ti učestvuješ u holističkom životu, bilo to svesno ili nesvesno. Uvek možeš da zažmuriš ili da okreneš glavu na drugu stranu i da kažeš ma nemam ja vremena za to. A možeš i drugačije: otvori oči, otvori srce, otvori um, raširi ruke i prihvati brutalnu lepotu života baš takvu kakva jeste. Nije dan samo svetlost, nego i tama, nije život samo lepo i srećno, nego je i ružno i tužno. Zašto da živimo samo komadiće sebe kada smo rođeni da slavimo božanstvenu celovitost života?
Bez čega danas možete, a mislili ste da nikada nećete moći?
Bez malteksa. 🙂 Bila sam godinama toliko opčinjena ječmenim sladom da sam mislila da nikada neću moći da izdržim dan bez bar jedne kašičice, ali sve što nas ushiti može i da nam dosadi, bilo da je to ukus, ideja ili doživljaj – u suštini svi žudimo za endorfinom. A svi ga već imamo u sebi i možemo ga pobuditi na razne unutrašnje načine. Ako nam je potreban, nekad nam treba adrenalin, nekad serotonin ili melatonin… Hoću da kažem, nije nužno da nas voze naši hormoni, možemo i mi da vozimo njih.
Zbog čega se danas budite?
Život me svakog novog dana poziva na novi ples, a ja baš volim da plešem.
Da li biste nam preporučili knjige koje će nas milovati i tehnike koje će nas probuditi?
Dobra knjiga uvek je dobar saveznik, a volela bih kada bi ljudi čitali više poezije. Poklonite sebi poetsko veče – upalite sveće i osvežite prostor eteričnim uljima, pustite klasiku ili opuštajuću ambijentalnu muziku i čitajte naglas pesme koje su napisali Rilke, Prever, Sandberg, Vitman, T.S. Eliot, Ana Ahmatova, Majakovski, Bukovski, Tagore, Borhes, Maya Angelou. Poezija je hrana za dušu, prostire se kao more koje se na horizontu spaja sa nebom filozofije. Ovih dana ponovo čitam božanstvene Šeherezadine priče (1001 noć), Aristotelovu Retoriku, Stvarnost Postojanja (Žan de Salcman), Black Lamb & Grey Falcon (Rebecca West), kao i Drik Drišja Viveku (istraživanje prirode posmatrača i posmatranog) – knjigu je prevela i objavila moja prijateljica Ana Jovanović i možete je naći u biblioteci njenog Vedanta centra.
Kad su u pitanju tehnike koje će nas probuditi, čini mi se da to ne postoji, u smislu da postoje tehnike koje nam mogu pomoći da razvijemo određene veštine ili da dođemo do određenih uvida, tehnike koje pomažu našoj introspekciji i oslobađanju uma, ali nema tehnike koja će nas probuditi, za buđenje nam je potrebna lična odluka, namera i akcija odnosno voljno ulaganje svesnog napora. U procesu buđenja svakako nam može pomoći pranajama (vežbe disanja), meditacija, molitva, muzika i ples, poezija i pisanje, slikanje i stvaranje rukotvorina, baštovanstvo i priroda.
TEKST: SOFIJA BORKOVIĆ, AUTORKA BLOGA ŽIVETI GLASNO
Sofija Borković je heroina obučena u telo bezbrojnih mogućnosti. Može sve, a ne mora ništa. Master komunikologije i životnih zavrzlama. Živi glasno svoj život, prikazujući sopstvene šizike kroz filozofske rasprave na blogu Živeti glasno.
