Reč ,,gejša” je nastala od japanskih reči gei (umetnost) i sha (osoba). Gejše ćete prepoznati po visokoj veštačkoj perici koja imitira prenaglašeni volumen kose koja je vezana u punđu, bez mnogo detalja, crvenim i crnim krejonom oko očiju i crvenim karminom preko celih usana, drvenim japankama (geta) i kimonom s belom kragnom čije su šare i cvetni motivi veoma svedeni, a dezen uvek u skladu sa trenutnim godišnjim dobom.
KAKO SU NASTALE GEJŠE?
Gejše su nastale u tradicionalnom društvu Japana u kom žene nisu imale veliki značaj. One su bile primorane da brinu o pokućstvu i deci, dok su muškarci svoju zabavu nalazili van kuće. Kako nije bila dozvoljena otvorena komunikacija između žena i muškaraca, žene su počele da ulaze u svet gejši kako bi se obrazovale i družile sa muškarcima.
U ranijem periodu, gejše su svoje školovanje započinjale sa šest godina, šest meseci i šest dana, međutim, danas devojke kreću sa obučavanjem od svoje 16. godine i sama obuka traje pet godina. Uči se sviranje na nacionalnim instrumentima, pevanje narodnih pesama, igranje narodnih igara, ceremonija služenja čaja i poznavanje društvenih igara. Poželjno je da su obrazovane kako bi mogle da vode interestantne i intelektualne razgovore sa svojim mušterijama, a njihovo društvo se najviše koristi prilikom muških okupljanja i poslovnih banketa.
Zanimljivost je da prve gejše nisu bile žene, već muškarci. Njihov naziv bio je taikomochi ili hōkan i bili su nalik dvorskoj ludi. Njih je u 18. veku bilo više od žena, dok danas postoji samo jedan poznati.
VELIKA ZABLUDA O GEJŠAMA
Gejše su svoju reputaciju da se bave najstarijim zanatom na svetu dobile sredinom 19. veka, dolaskom Zapadnjaka u još uvek srednjovekovni Japan. Mnogi od njih nisu umeli da razlikuju prostitutke i zabavljačice (oiran) od gejši, te su svrstavši ih u istu grupu gejše potpuno pogrešno izjednačene sa prostitutkama. Iako u tome ima malo istine, jer su se neke od zabavljačica predstavljale kao gejše kako bi sebi dale na značaju, te istog razloga dolazi do prvih zabuna.
GEJŠE U OVOM VEKU
Danas se one mogu videti predveče, kada nisu previše upadljive, jer nisu previše zainteresovane za znatiželjne turiste i fotografisanje. Tradicija gejši se i dalje održava, iako u znatno manjem broju nego u 18. i 19. veku kada je ova umetnost imala najveći uticaj u Japanu.
Gejše mogu postati osobe mlađe od 25 godina i to mogu ostati do svoje 75. godine. Najviše gejši danas radi u Kjotu gde ih nazivaju geiko, i u gradiću Kanazavi koji nazivaju Mali Kjoto.
Lokalne japanke i turistkinje se lako mogu razlikovati od pravih gejši ako se malo zagleda. Kako je jako popularno danas prerušiti se u gejšu, gradski studio zadužen za ovu vrste zabave se obavezao da će se motivi autentične odeće gejši razlikovati kako bi se napravila razlika između samih gejši i turistkinja.
KNJIGA I FILM O GEJŠAMA
Američki pisac Artur Golden je 1997. godine napisao roman Memoari jedne gejše koji je postao popularan širom sveta, te je 2005. godine adapriran i film pod istim nazivom. Film je fascinantna rekonstrukcija predratnog Japana i života gejša i pokupio je brojne pozitivne kritike kao i nekoliko oskara – za scenografiju, kostime i kameru.
TEKST: MILICA MILOVIĆ
Milica Milović je studentkinja Bibliotekarstva i informatike na Filološkom fakuletu u Beogradu. Voli ples, knjige, filmove, putovanja i fotografiju. Želja joj je da obiđe ceo svet i jednog dana da živi u Barseloni.
