Čini mi se kao da ne vidim izlaz, da je realnost takva kakva je, mračna, sa molbama da se možda nekad nešto promeni. Jači je pol, moje je da ćutim. Sama sam kriva. Možda je trebalo da budem pažljivija, možda je trebalo više da se potrudim, možda sam ja ta koja stalno greši. Možda sam se obukla previše kratko, možda sam igrala previše provokativno, možda sam mu dala znak ili dva, možda, možda, možda, i još hiljadu takvih možda.
Ne, nisam prijavila. Da li ću? Ne znam, nisam sigurna, verovatno neću, ne – čujemo neretko i došlo je doba da se zapitamo šta je potrebno izmeniti.
Svakim danom se ovakve i slične misli vrte u glavi žrtvama nasilja. Nekad su one jače, sa više naboja i intenziteta, a nekada su blage i čekaju da pređu u nešto veće. Strah, tuga, bes, očaj, nemoć. Začarani krug ovih emocija iz kojeg, čini se, nema izlaza.
SVAKO IMA SVOJ RAZLOG
Žrtva nasilja ima različite poglede na to što joj se dogodilo. Ima svoje razloge zašto nije prijavila. Da li bi trebalo da kao zajednica komentarišemo te razloge? Ne. Da li bi trebalo da osuđujemo osobe koje prolaze kroz nasilje? Apsolutno ne.
Kao što je svaka osoba individua za sebe, tako je i svako nasilje priča za sebe. Da, jeste. Svaka osoba se na drugačiji način nosi sa tim. Plaču, smeju se, bore se, tuguju, kidaju spolja ili iznutra, ali svaka ima svoj način.
Pregršt je razloga zbog kojih osoba nije prijavila. Možda se nama to čini kao pogrešno, kao nerazumno, smešno, glupo. Dobila je šta je tražila i ostale otrcane fraze. E pa, evo velike istine, nije na nama da o tome odlučujemo. Naše je da razumemo. Razumemo i pomognemo, u maloj ili velikoj meri.
Žrtve nasilja su u konstantnom strahu, napete, anksiozne, ljute. Ne znamo šta se događa unutar njih, ali znamo da je loše, da je teško.
Ne, niste krive. Nijedna od vas. Znamo ko je krivac. Vaše NE jeste NE!
Kao zajednica, kao ljudska bića, kao moralna bića, naše je da saslušamo, pružimo ruku ili dve, razumemo, nasmejemo se, pomognemo. Naše malo je njima od neprocenjivog značaja.
Budimo tu za njih, pomozimo, podržimo.
TEKST: ANDRIJA RADONJIĆ
Andrija Radonjić, student četvrte godine psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu i volonter u Psihološkom savetovalištu za studente SKC-a Niš. Uživa uz dobru knjigu, razgovor sa prijateljima i plivanje. Strastveni je navijač Crvene Zvezde. Želja mu je da kroz par godina karijere otvori svoje psihološko savetovalište.
