Beri Švarc je 2004. godine u svojoj knjizi Paradoks izbora – zašto je više manje, objasnio na koji način mogućnost biranja između većeg broja opcija, koju inertno povezujemo sa ličnom slobodom, može da bude upravo ono što tu slobodu ograničava.
VIŠE OPCIJA OTEŽAVA IZBOR
Volimo da imamo mnogo opcija. Možemo da razmišljamo i premišljamo šta ćemo izabrati, nemamo granice, slobodni smo. Ako jednoj opciji fali neka komponenta, sledeća će je imati. Ako je ona ne bude imala, imaće je ona posle nje. U moru mogućnosti, sigurno će se naći ona savršena, stvorena samo za nas, zar ne? Najbolje je da nastavimo da tražimo dok je ne nađemo.
Upravo tu nastaje problem. Mi smo ljudska bića. Ne možemo promisliti dovoljno o svakoj mogućoj opciji, ali bez greške i jako brzo možemo naći neku manu svemu što se stavi pred nas. Tako traženje te savršene prilike koju želimo da izaberemo ostane na tome – traženju.
MANJI BROJ OPCIJA OLAKŠAVA POSAO
Beri Švarc kaže da bi u takvim situacijama bilo mnogo lakše da imamo manji broj opcija. Treba nam manje vremena da ih sagledamo, manje vremena da ih uporedimo. Izbor i donošenje odluke su mogući i dešavaju se brže. Nerealna očekivanja su smanjena jer nemamo prostora da sanjarimo o onoj savršenoj opciji. Poredimo te koje su pred nama i na praktičan način biramo.
PARADOKS IZBORA – OBLAK KOJI NAS OKRUŽUJE
Naravno, naglasak je na tome da se ovakva teorija ne odnosi na svaku moguću situciju u našim životima, iako se svako od nas susreće sa paradoksom izbora na dnevnom nivou. Na primer, tražimo neku seriju na Netfliksu. Imamo liste i liste sadržaja da nađemo baš ono što nam se gleda. Divota! Prošlo je pola sata i shvatili smo da je jedino što smo uradili beznadežno prolaženje kroz te liste. Sad nam se već spava i pustili smo epizodu one serije koju smo već gledali 2–3 puta da ide u pozadini. Zvuči li vam poznato?
Paradoks izbora je svuda oko nas. Mogućnosti je se više, našeg vremena i koncentracije za donošenje odluke je sve manje. Da li cenimo kvantitet ili kvalitet i umemo li uopšte više da ih razlikujemo?
PARADOKS IZMEĐU TEBE I MENE
U modernom svetu je ovaj fenomen možda i najprimetniji u romantičnim vezama. Čini nam se da imamo osam milijardi ljudi na raspolaganju da nađemo svog životnog partnera, ili kako god to nazvali. Takvo mišljenje nastaje iz iluzije da smo povezani sa celim svetom preko društvenih mreža i medija. Šta onda zaključujemo? Svi na koje naletim su mi za jednokratnu upotrebu, sve dok ne naiđem na pravu osobu. Sve dok se moja srodna duša ne stvori ispred mene.
OKRENIMO SE BITNIJIM ČINJENICAMA
Iz razmišljanja i procenjivanja potpuno ispuštamo mnoge logične i praktične činjenice. Gde živimo? Koliko putujemo? Šta dajemo? Koliko tražimo? Koje su stvari preko kojih ne možemo da pređemo u vezama, a na čemu se može raditi? Kompromis. Udaljenost. Vreme provedeno zajedno, i tako dalje.
VREME, TRUD I LJUBAV GRADE SRODNE DUŠE
Pre nego što krenemo da tražimo tu pravu osobu, tj. onu koja će se besprekorno uklopiti u naše ideale, što je, ne samo sebično, nego i nemoguće, možda treba da istražimo malo šta je Beri Švarc pričao. Možda dođemo do zaključka da, kako je rekla jedna izvanredna psihološkinja, srodne duše postajemo, ne tek tako, nego kada, uz još mnogo začina i nadeva, u naš odnos uložimo vreme, trud i ljubav.
TEKST: TIJANA PETROVIĆ
Tijana Petrović je studentkinja Komunikologije i odnosa s javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kreativnost je možda i jedina reč kojom bi bliže opisala sebe – sve druge su se brzo menjale ili je previše ograničavale. Izreka kojom se vodi u životu je speak life
