Ukoliko često prolazite pored jednog od fakulteta, velika je verovatnoća da ste ispred jednog od njih naišli na mlade osobe koje se fotografišu sa diplomom, cvećem i ponekim balonom u rukama. Ovaj tekst posvećujemo njima, ovim nasmejanim ljudima koji će se, nakon početne euforije, suočiti sa time da im od sada pa nadalje put više nije zacrtan, već će sami morati da ga krče.
KORAK PO KORAK
Obrazovni sistem u Srbiji je poput igrice. Kako napredujemo, tako prelazimo iz jedne prostorije u drugu, sa sprata na sprat, iz zgrade u zgradu. Svaki od prelaza je bolan, ali se zna šta nas dalje čeka. Sve počinje od vrtića kada je najveća briga šta tog dana ima za ručak. Pitamo se ko će se igrati sa najnovijom igračkom i da li će mama i tata doći na kraju dana.
U osnovnoj školi se susrećemo sa prvim obavezama i učimo šta je odgovornost. Više se ne igramo samo da bismo se zabavili, već i da bismo nešto naučili. Dečacima je i sama pomisao na ljubav grozna, dok devojčice sanjare o princu i stavljaju svoje ime uz prezime najnovije simpatije. U višim razredima nemamo samo jednog ili dva nastavnika, već desetak. Petice više ne dobijaju svi. Za njih se moramo pomučiti. Polako se opraštamo od detinjstva i žurimo da odrastemo.
U srednjoj školi nam je ceo svet na dlanu. Nijednu konačnu odluku nismo doneli i sigurni smo da će se čak i naši najluđi snovi ostvariti. Za uspeh je potrebno raditi, ali on nije nedostižan i ne moramo da žrtvujemo čari srednjoškolskog života da bismo ga postigli. Ovaj period krunisan je Pepeljuginim balom, a iza njega nas čeka veliki životni stres vezan za fakultet.
POLAZAK NA FAKULTET
Pre svega, moramo da odlučimo da li na fakultet i da idemo i ako se za to odlučimo šta da upišemo. Mahom nesigurni da li smo doneli pravu odluku, odlazimo na ispit za koji mislimo da će odrediti naš dalji život. Očekujemo da će se stres završiti kada pronađemo svoje ime na spisku novoupisanih studenata, ali on tek počinje.
Znamo teoretski da fakultet nije srednja škola, ali pravo značenje te rečenice shvatamo samo iskustveno. Studiranje je kao hodanje po zavejanom putu. Nikome nije lako da se probija kroz sneg. Ipak, neko ga voli i zbog te ljubavi zaboravlja na poteškoće. Neko se muči, ali ipak juri ka cilju. Neko ostaje zaglavljen u smetu na kraće ili duže vreme.
KUDA DALJE?
Lica pomenutih diplomaca s početka teksta su nasmejana jer nema više stranica i stranica knjiga koje se moraju preći i teških ispita podeljenih u nekoliko delova. Ipak, njih sada čeka pravi život. Po glavi im se vrzma pitanje kuda sada da idu jer put više nije zacrtan. Ovaj tekst je oda zacrtanom putu. To što ga za ove mlade ljude više nema svakako jeste zastrašujuće, ali je i prilika da po prvi put u životu svoju sudbinu pišu sami. To je razlog zbog koga lica treba da im ostanu nasmejana i kada cveće uvene, a baloni se uzduvaju.
TEKST: TIJANA DIMIĆ
Tijana Dimić je po zanimanju filolog Anglista, a u slobodno vreme se bavi pisanjem, glumom i modom. Najveći san joj je da vodi svoju autorsku emisiju na televiziji.
