Ivo Andrić je, zajedno sa Milošem Crnjanskim, najznačajniji pisac 20. veka. Svoj put pisanja započeo je uoči Prvog srpskog rata u duhovnoj klimi moderne. Prošao je kroz burno posleratno razdovblje modernizma, da bi stigao do obnovljenog doba realizma. Svoj književni rad je nastavio i nakon Drugog svetskog rata, kada je i dobio prestižna svetska priznanja. Prvi veliki sjaj Andrićevog stvaralačkog duha doći će u lirskim zapisima u delu Ex Ponto.
IVO ANDRIĆ I POKRET MLADA BOSNA
Ivo Andrić odlazi na studije u Zagreb. Postaje učesnik književnih krugova revolucionarne Mlade Bosne. Mlada Bosna je pripremala atentate na austrijske predstavničke vlasti. Posledica tih aktivnosti je i ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu.
POSLEDICE ATENTATA NA MLADOG PISCA
Svoj mladalački borbeni zanos Andrić je izrazio u posveti Antunu Gustavu Matošu: Budni su samo pesnici i atentatori. Nakon atentata i izbijanja rata, Andrić biva uhapšen sa ostalim članovima pokreta kao saučesnik. U splitskom, šibeničkom i mariborskom zatvoru provešće nekoliko meseci. Tada nastaje prozna pesma Ex Ponto.
ČOVEK KAO GLAVNI MOTIV
U središtu Andrićevog stvaranja uvek je čovek. On prikazuje čovekove misli i osećanja. Osim toga, njegov čovek je često u mutnim stanjima svesti. Sve ono što ga pokreće i iznutra razara postalo je temelj Andrićeve reči. U svojim delima Andrić zahvata prolazno i trajno, lično i opšte, pojedinca i masu, smisao i besmisao.
LIRSKA PROZA EX PONTO – RAZGOVOR SA DUŠOM
Ex Ponto je razgovor pesnika sa dušom. Ona je ispovest duše u samoći i tišini – u tamničkoj odvojenosti bića od sveta. Delo liči na veliki monolog koji je razdeljen na pauze i predahe. To je ispovest zbunjene i zastrašene duše neljubaznim svetom. Delo je nastalo na tlu zatvorske tamnice, iz straha momka koji je imao 23 godine. Mimo svoje volje, Andrić se našao utamničen od jeseni 1914. do polovine 1915. godine.
OTKUD NASLOV EX PONTO?
Starorimski pesnik Ovidije je bio prognan u mesto Ponto na obali Crnog mora. Ovidije je svojoj porodici i prijateljima slao pisma i pesme naslovljene sa Ex Ponto. Andrićevo delo je lirsko, po uzoru na Ovidija, bez fabule i aktera. Sve je dato kroz prizmu jednog subjekta koji intenzivno doživljava svet oko sebe. Sve što biće dotakne pretvara se u bol i patnju. To se u ovim zapisima povezuje sa opsesijom čoveka da je na ovome svetu previše mržnje. Sa druge strane, Andrić pokazuje ljudsku nemoć da sve to zaustavi.
MARIBORSKI DEO ZAPISA
Utamničeno biće saznaje da je njegova situacija apsurdna. Gore je visoko nebo, dole tvrda nemilosna zemlja – oko njega je sve večno i postojano, pred udesom čoveka ravnodušno Andrić ostvaruje pesimističnu viziju čoveka i sveta. Za tako nešto je bio odgovoran samo jedan trenutak (nesporazum). Da nije tog udesa postavlja se pitanje da li bi biće moglo tako da spozna sebe i misli samo o sebi. Život čoveka u ćeliji je sveden samo na kontemplaciju. Biće je postalo nemirna i besana misao.
RELATIVNA PESNIKOVA SLOBODA – DRUGI DEO ZAPISA
Čovek više nije u ćeliji i život se više ne svodi na beskrajnu šetnju napred-nazad. Iako je na slobodi, samoća je i dalje stalni pratilac subjekta. Samoća je imanentna strana bića. Ona je kao ukletost i sudbina, i kao takva će nastaniti sva Andrićeva dela. U samoći je ćutanje, a u ćutanju sigurnost. Andrić ćutanje shvata kao štit prema drugim ljudima. Sada kada je slobodan, on bi trebalo da bude među ljudima. Međutim, on ostaje udaljen u svojim razmišljanjima o njima.
SAMOĆA OSTAJE I U TREĆEM DELU ZAPISA
Smenjuju se meseci i godišnja doba, ali svuda ostaje samoća. Često se javlja unutrašnji glas kao prekor da biće iskorači iz sebe. Glas vapi da se uključi u svet svakodnevice: Treba naći nekoga, treba trpeti, treba raditi. Kad se okrene svetu i zakorači među ljude, on se suoči sa tom praznom svakodnevicom. Ta svakodnevica je banalna i opora, ispunjena traumama drugih. Subjekat se ponovo vraća u svoju samoću.
TRIJUMF ŽIVOTA U EPILOGU
Pesnik, dotad zatomljen snovima, izlazi u letnji dan. On shvata da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovečan. Život je stvar mučna koja se sastoji od nepravilne smene greha i nesreće. Na očevo pitanje da li ide da usni, subjekat odgovara: Ne, oče, idem da živim. Biće je konačno iskoračilo iz sebe u svetlinu trajanja. Bogatiji za jedno sumorno iskustvo, on nastavlja da živi.
ZAPIS O ČOVEKU
Delo Ex Ponto je nadahnut zapis o duši. Ono je slika sveta zasnovana na pesimističkoj viziji. Ex Ponto je sve ono kroz šta jedno biće u svom postojanju prolazi. Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže, nego smo sićušni delovi beskonačnog mozaika. – Ivo Andrić (Ex Ponto)
TEKST: NEVENA NIKOLIĆ
Nevena Nikolić je studentkinja Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Njena interesovanja su raspodeljena na više oblasti, a neke od njih su filozofija, književnost, kulturni razvitak u stranim državama, kao i teme vezane za mentalno zdravlje i brigu o sebi. Radoznala pesnikinja, na egzistencionalnom putu umetnosti, traga za istinom među razrešenim temama.