Sreća bez cenzure je osmeh. Tuga bez cenzure je plač. Bes bez cenzure je vika. Ljubav bez cenzure je zagrljaj.
Kako biste nazvali čoveka bez cenzure?
KAKO LI ĆE BITI KAD PORASTEM?
Priznaćete – kroz celo detinjstvo, najčešće se prožima misao: Kako će to biti kada odrastemo?
Žurba odrastanja ukalupljena je u pitanja i misli koje stvara okolina. Setite se, koliko ste često čuli rečenice poput: To nije za decu, još si mali/ mala za to, Šta ćeš biti kad porasteš, Videćeš kad dođeš u moje godine i slično? I onda…
Počinje odrastanje. Više niste mali, umete da hodate i razgovarate. Više niste mali jer možete samostalno otići do prodavnice, već imate odgovornost prema sređivanju sobe ili domaćem zadatku. Odrastate i imate probleme za koje ste sami odgovorni. Prošla je deseta žurka i stigla je prva plata. Postali ste odrasla i samostalna osoba.
CENZURA
Život prolazi neprimetno – od deteta koje žuri da odraste, ulazite u cipele odrasle osobe i postajete čovek sa cenzurom. Ta cenzura je sve ono što jednog čoveka sprečava da bude dete: odgovornosti, obaveze, razmišljanje, planiranje, manjak vremena i višak stresa.
MLAD SI DOK SE TAKO I OSEĆAŠ
Kako kažu naši stariji – mlad si dok se tako osećaš. Tu, zapravo, leži sva mudrost. Kako biste sačuvali dete u sebi, preporučujemo da skinete cenzuru sa svih osećanja. Kad ste srećni, smejte se glasno. Ne razmišljajte o tome ko vas gleda, samo se smejte. Ako ste tužni, isplačite se. Ne gušite se smirujućim mislima i ne razmišljajte o tome ko će šta reći. Niko ne može da oseća umesto vas. Ako ste zaljubljeni, neka se to vidi. Ne bežite sami od sebe. Suočite se i porumenite – pustite leptiriće da lete po stomaku. Ako ste uplašeni – nemojte glumiti hrabrost. Nećete se osećati bolje ako neko misli da ste neustrašivi, dok vam se telo i misli bore. Znate kako kažu, da kada jednom naučite da vozite bicikl, to više ne možete da zaboravite. Postoji samo strah nakon određenog vremena, ako niste dugo vozili. Isto je i sa emocijama.
NE POTISKUJTE EMOCIJE
Veoma inspirativan govor Tanje Vojtehovski na TED konferenciji, u jednom trenutku upravo stavlja fokus na emocije. Emocije su kao one ruske babuške, upakovane jedna u drugu. Pa je u bes upakovan strah, u strahu je upakovana neizvesnost, u neizvesnosti je upakovana tuga, u tuzi je upakovan očaj… Mi ne znamo šta nam je. Zašto? Zato što više nismo deca i ne moraju svi da znaju kako se osećamo. Ne mogu da osećaju našu sreću, strah ni bes i zato ih potiskujemo kako ne bi naišli na nerazumevanje. Da li ste nekada primetili da deca potiskuju emocije zarad tuđeg mišljenja o njima? Naravno da ne. Zato su deca pojam bezuslovne ljubavi, najiskrenijih osećanja, najčistijeg srca i najlepših osmeha.
Prema rečima Dž. B. Šoa − Ne prestajemo se igrati zato što ostarimo, već ostarimo zato što se prestanemo igrati. I zato, nemojte da uspavljujete dete u sebi – ostavite mu malo vremena za igru.
TEKST: STAŠA STOŠIĆ
Staša Stošić je kreator pisanog sadržaja sa fokusom na marketing. Nakon dugogodišnjeg rada u restoranu, odlučila je da svoju ljubav prema pisanju stavi na prvo mesto i usavrši kroz razne edukacije poput Copy radionice, NLP treninga, SEO kursa i slično.
