Pedesete godine prošlog veka u Americi sa sobom su ponele breme konformizma i propagandnih skupova koji su pozivali na mržnju i dehumanizaciju. Početkom šezdesetih godina u jeku moralnog odumiranja za vreme Vijetnamskog rata, iz stega normi istrgla se u prvi mah mala supkulturna grupa aktivista, koja je vrlo brzo pridobila veliki broj pristalica.
NOVA SUPKULTURA: BUNT SLOBODE
Ljudi željni promena izašli su na ulice i započeli mirne proteste, zarad najvrednijeg ljudskog prava − prava na slobodu. Prioriteti kojima su se vodili hipi aktivisti ovog kontrakulturnog pokreta zasnovani su na temeljima mira i harmonije, po kojima je kasnije nastala posebna klasa aktivista. Ona se malo razlikovala od prvobitne hipi zajednice, a njeni pripadnici dobili su naziv deca cveća. Novonastala supkultura je u to vreme za mlade predstavljala način pobune protiv sveta koji je u svojoj mržnji i ratovima izgubio empatiju i ljudskost. Bunt slobode postao je način života i bio je prisutan svuda.
FIZIČKE KARAKTERISTIKE I ISPOLJAVANJA NOVE KULTURE
Razlika u shvatanju politike između konformističke mase i aktivista dovela je do promena u kulturnim korenima. Na ulicama su se mogli sresti tinejdžeri koji hodaju bosi, pevaju i žive za trenutak istinske slobode. Neretko bi se okupljali oko logorske vatre i u zanosu melodične muzike igrali oko nje. Autentičnost je navirala sa svih strana, počevši od rokenrol muzike koja je zauzela posebno mesto i značaj u razvoju ovog supkulturnog pokreta, metafizičkog tumačenja života pa do samog načina odevanja.
SREĆA KAO SMISAO ŽIVOTA
Deca cveća su nosila košulje raznih cvetnih dezena, duge zvoncarice, ručno pravljeni nakit i šarene trake upletene u duge neočešljane kose. Svet je za njih bio samo prostor zaglavljen u međutalasnoj dužini svemira, a jedini cilj u životu je bila sreća. Svoje stavove su iznosili u javnim protestima odbijajući bilo koji oblik govora mržnje i zalagajući se za toleranciju, ravnopravnost polova, prihvatanje LGBT zajednica, ekološki zdrav sistem i mir u svetu.
VUDSTOK
Vudstok je je bio trodnevni festivala rok muzike, koji se održao u avgustu 1969. na farmi u blizini Betela u državi Njujork. Festival je tog leta na poljanama imanja okupio skoro pola miliona ljudi koji su plesali bosi na kiši i uprkos lošem vremenu, uživali u muzici. Nije bilo pravila, niti posebnih ograničenja, pa su se samim tim u masi mogli sresti ljudi najraznovrsnijih klasnih slojeva.
Mnogi posetioci su konzumirali opojne supstance i u zanosu strasti vodili ljubav pod vedrim nebom. Vudstok je sa sobom poneo i tragične posledice usled predoziranja heroinom i jednog nesrećnog incidenta.
Pesma koja je obeležila početak manifestacije bila je Suit Judy Blue Eyes. Na festivalu su nastupili mnogobrojni poznati muzičari tog vremena kao što su: Hu, Džimi Hendriks, Džoni Vinter, Mauntin, Grejtful ded, Džoan Baez, Dženis Džoplin i drugi.
Tog kišnog leta, u slobodnjačkoj masi ispisana je istorija postanka jedne nove kulture koja će se zalagati za slobodu i ljubav i promeniti tok razvoja rokenrola.
Ja zaista nemam puno da ti ponudim… par
toplih zagrljaja, čistu dušu i jedno maleno, ali
verno srce. Imam i kofer pun ljubavi i dva
jastuka, pomalo već stara…ali se još oseća
miris mojih snova. Nemam ja puno na dlanu… par suza i jutarnju rosu kojom budim svoje lice…
Jedan osmeh i oči pune nade.
− Bob Marli
TEKST: JASMINA MITIĆ
Jasmina Mitić je studentkinja Novinarstva na akademskim studijama Filozofskog fakulteta u Nišu. Slobodno vreme najradije provodi sa društvom. Ljubitelj je poezije i zaljubljenik u umetnost, muziku i prirodu.
