Gotfrid Vilhelm Frajher fon Lajbnic, nemački je filozof, a rođen je 1646. godine u Lajpcigu. Bavio se matematikom, diplomatijom, mehanikom, optikom, pravima i istorijom, a dao je i veliki doprinos u oblastima fizike i tehnologije, biologije, psihologije, medicine i geologije. Najvažnija dela koje je napisao su „Monadologija ” kojoj je ovaj tekst i posvećen, „Teodiceja ” i „Novi ogledi o ljudskom razumu ”, podstaknut Lokovim „Ogledom o ljudskom razumu ”.
RACIONALISTIČKI DUH
Lajbnic je bio racionalista, dakle smatrao je da je razum osnova ljudskog saznanja. On je to objasnio na sledeći način: Čovek u sebi ima urođene ideje koje klesanjem bivaju otkrivene, te više nisu potencijalno znanje nego znanje kojim čovek raspolaže. Čula, dakle, samo bude znanja koja se otpočetka u nama kriju.
LAJBNICOVA METAFIZIKA – MONADE
Racionalističke orijentacije, Lajbnic je kao i njegovi prethodnici svoju ontologiju svodio na pojam i učenje o supstanciji, odnosno pratvari od koje je sve postalo. Međutim, on se nije slagao ni sa Spinozinim panteizmom , ni sa Dekartovim dualizmom. Lajbnicovo učenje o monadama nosi naziv monadologija, a počeo je od zamisli koja kaže: Supstancija uvek mora biti subjekat, a nikada predikat. Jedna od Dekartovih supstanci jeste prostiranje ili protežnost. Lajbnicova kritika ukazuje na to da protežnost nikada ne bi mogla biti uzrok svega, jer ona pretpostavlja pluralitet. Ako nešto zauzima nekakav prostor, ne može stati samo u jednu tačku. U tom slučaju, protežnost je složena, što znači da se može rastaviti na delove. Supstanca mora biti jedno, što nas dovodi do konkluzije, posredstvom dedukcije, da jedna od Dekartovih supstanci – protežnost ne može biti bitak. Bitak staje u jednu jedinu tačku, a u slučaju da zauzima nekakav prostor, to bi značilo da staje u više tačaka, samim tim je bitak deljiv, što ga ne čini bitkom. Ovom konstatacijom dolazimo do jasnog zaključka da je Lajbnic bio monista, a to znači da je u osnovi postojanja i stvarnosti pretpostavljao jednu supstanciju.
Jedna od fundamentalnih tačaka koje čine osnovu panteizma, koji je izučavao Baruh de Spinoza, jeste pojam o imanentnom uzroku. Prema panteizmu, Bog i priroda čine jedinstvo, iako je Bog sve stvorio. Bog je imanentan uzrok što znači da on deluje unutar svojih tvorevina. Lajbnic ipak kaže da Bog deluje van ove prirode koju je stvorio. On dela kao časovničar koji podešava časovnik, koji je prethodno napravio. To podešavanje časovnika metaforično ukazuje na prestabiliranu harmoniju monada.
ŠTA SU MONADE?
S obzirom na to da supstancija ne sme posedovati osobinu prostiranja, ne sme zauzimati nikakav prostor, niti se sastojati iz delova, sledi zaključak da se bitak sadrži u jednoj tački. Taj bitak, odnosno tu tačku, Lajbnic naziva monadom. Monade su duhovni entiteti, tačkaste suštine odkojih nastaje sve što danas pojmimo našim razumom i čulima. Međutim, monade ne bi trebalo mešati ni sa Demokritovim atomima ni sa tačkama, zato što one ne zauzimaju fizički prostor, one uopšte ne postoje u bilo kakvom fizičkom prostoru. Za Lajbnica najjednostavnija analogija bi bila da je monada, dakle, ljudska duša. To je lakše objasniti inverzijom da pojedinačna ljudska duša jeste monada. Duša ne zauzima prostor, ali ipak postoji.
SVE MONADE SU DUŠE
Lajbnic ipak razlikuje jednostavne monade i monade čije percepcije su praćene sećanjima. To znači da stvorene i jednostavne monade koje žude za savršenstvom su entelehije, a dušama zove one monade čije percepcije su razgovetnije i praćene su sećanjima i osećajima. Sve monade imaju percepcije, što znači da i neživa priroda ipak ima dušu, jer se sastoji iz monada. Prema Lajbnicu, neživi svet je samo odraz živog sveta i stvari u njemu. Dakle, nežive stvari su samo agregati monada. Povučena paralela između Lajbnicovog i Platonovog modus operandi kada je tok misli u fokusu ukazuje na to da je prema Platonu, ovaj svet i priroda u kojoj živimo, samo odraz večnog i savršenog sveta ideja, a naše duše su zapravo te ideje. Duša takođe, kao i monada – koja jeste duša, oseća žudnju za povratkom u idealan svet ideja, u primarno stanište, dok smo mi samo primerci ideja koje obitavaju u svetu koji ne možemo razumeti ni videti. Naš razum je za nešto više ograničen. Duša će na krilima ljubavi, praćena požudom, odleteti u svet ideja.
Prema analogiji, monade jesu duše i one takođe se odlikuju osobinom žudnje, a ovaj svet je odraz onog u kom monade obitavaju, baš kao što ideje egzistiraju u svetu ideja. Ideje žude za povratkom, dok monade žude za savršenstvom. Svaka monada po svom unutrašnjem uvidu ili unutrašnjem principu, teži ka savršenstvu, ka nečem višem, ka savršenijim stupnjevima egzistencije. Ta žudnja ili apetitio približava ih najsvesnijoj monadi – Bogu. Monade se stvaraju i uništavaju, ali su takođe sposobne i promeniti se. To je ta percepcija odnosno svesnost monade, buđenje unutrašnjim prinicipima i promena, s obzirom da supstancija mora posedovati kvalitete koji je ističu u odnosu na druge stvari. Monade se razlikuju i ta promena se sadrži u požudi koju smo pomenuli ranije, težnja ka savršenome, težnja ka najvišoj svesti, težnja ka Bogu, ka vrhu lestvice.
MONADE NEMAJU PROZORE
Monade nemaju prozore, kroz koje bi nešto u njih moglo ući ili iz njih izaći, kaže Lajbnic. No šta ova rečenica znači? Svaka od monade je samostalno i nezavisno biće zatvoreno u vlastito postojanje. Besprozorni svet podrazumeva da usamljene monade i tačkasti entiteti i ne znaju za postojanje drugih. Svaka od njih ima svoju predstavu sveta, a u njima se ogleda univerzum. Kosmosom vlada princip prestabilirane harmonije ili unapred određen sklad koji među njima počiva, Bog kao vrhovna monada i dirigent kosmičkog orkestra prema rečima Marije Jovanović, po svom unapred određenom planu, među monadam uspostavlja harmoniju. Dakle, svako stanje monade je unutrašnje prirode, nemaju prozore i same su. Bog je kao iskonska supstancija podesio celu prirodu da sinhrono otkucava. To sinhrono otkucavanje monada stvara iluziju o međusobnom uticaju stvari jednih na druge. Time dolazi do izraza Lajbnicov monizam, ali, pre svega, determinizma kao odsustvo slobodne volje. U vasioni vlada prestabilirana harmonija, što znači da monade stvara ili uništava čudo. Nema prirodnog toka stvari, sve je unapred određeno, pretprogramirano. Nema prirodne uzročnosti.
SVESNOST MONADA – MALI DELOVI VEČNOSTI
Pirimidalno hijerarhijski nastrojeno uređenje podrazumeva lestvicu, odnosno piramidu svesnosti. Monade su tako uređene. Od položaja na ovoj piramidi zavisi šta monada može videti, odnosno koliko je svesna i samosvesna. Više monade vide više što znači da su svesnije, niže vide manje. Vrhovna monada je Bog, a Bog vidi sve i večnim isijavanjem božanstva stvaraju se monade niže od njega. Monade su mikrokosmosi koji oslikavaju ceo univerzum, a to je makrokosmos. To znači da smo svi mali delovi večnosti, delići večnog i beskrajnog svemira, a duše, naše monade, mogu putovati tako daleko da ni teleskop Habl to mesto ne bi mogao pronaći. Niže monade, koje vide manje, imaju nejasnu sliku i nesvesnu predstavu vasione, a najviše monade svet predstavljaju jasno i razgovetno, imaju svest i samosvest.
EUFEMIZAM NAŠE EGZISTENCIJE
Lajbnicovo učenje o monadama kao tačkastim dušama je veliki eufemizam naše egzistencije. Misleći u tom pravcu, budi se u nama nevin pogled na početak svega i kako je sve nastalo. To možemo nazvati kako god želimo: Bog kao vrhovna monada, Veliki prasak, svetski duh, pratvar, supstancija, bitak ili biće, ideja, voda, zemlja, vatra, um ili logos… U svakom slučaju, iza svega stoji velika tajna, a njenom otkrivanju filozofi su oduvek bili najbliži.
TEKST: ANA ADAMOVIĆ
Ana Adamović je studentkinja žurnalistike, ljubitelj antičke filozofije i zaljubljenik u književnost. Inspirisana Platonovim mislima i filmovima Grejs Keli, preko knjiga Justejna Gordera i muzike Brusa Springstina, prenosi vam svoje ideale, savete i razmišljanja
