Svedočenje na sudu može biti stresno izkustvo za svakog pojedinca, jer ga stavlja u situaciju u kakvoj do sada nije bio. Za decu i tinejdžere ta situacija predstavlja još veći izazov, jer razvojno još uvek nemaju kognitivne sporosnbnosti, koje bi im pomogle da razumeju tako komplesnu situaciju. Deca, zbog različitih razloga mogu da razviju pogrešna ubeđenja o sudu i njihovoj ulozi na istom. To u njima izaziva osećanja straha i anksioznosti, a neka su na sudu zbog neke traume (nasilje, krivična dela,…), zbog čega imaju dodatne probleme, koji utiču na kvalitet njihovog svedočenja.
NAJČEŠĆA POGREŠNA UBEĐENJA DECE
Deca se obično boje da su uradili nešto loše i da će zato ići u zatvor. Svoju sliku o sudu najčešće stiču preko filmova i serija, gde su sudije često drčni i strogi. Česte brige su i da neće razumeti pitanje, da će se na sudu rasplakati ili da im sudija neće verovati. U primerima nasilja ili ako su bili prisiljeni da urade neki zločin, deca se boje da će sada svi u njihovom okruženju da saznaju šta se desilo. Pored toga, ova deca osećaju sram i izuzetno im je teško da govore o svojim iskustvima.
Podršku i pripremu deteta za svedočenje možemo da podelimo na tri kategorije:
1. Priprema za svedočenje
2. Podrška pre i tokom svedočenja
3. Psihoterapija
PRIPREMA DETETA ILI TINEJDŽERA ZA SVEDOČENJE
Ovaj deo pre svega ima za cilj da dete reši briga i pogrešnih ubeđenja o sudu i sudskom postupku, zbog kojih mogu da budu pod stresom i anksioznošću. Priprema bi morala biti organizovana na takav način da se detetu obezbedi da upozna sud i njegove funkcije, kao i razlog zbog koga dete mora na sud. Potrebno je da mu se opiše (ako je moguće čak ga i odvesti) sudnica, osobe koje će sresti na sudu i njihove funkcije; kakva je njegova uloga u celom procesu i kako će teči samo suđenje i njegovo saslušanje. Pri tome je potrebno voditi računa o nivou razvoja deteta.
PODRŠKA DETETU ILI TINEJDŽERU PRE I TOKOM SVEDOČENJA
Ova podrška ima za cilj da pomogne detetu da je njegovo svedočenje što kvalitetnije, a istovremeno sa njom sprečavamo da sam proces ostavi dodatnu traumu.
Neke od strategija koje mogu da se koriste za smanjenje anksioznosti su:
Detetu pomažemo da prepozna svoje telesne i duševne znake straha i anksioznosti. Pitamo ga npr. kako se na sudu oseća njegova glava, njegovo srce,… Njegove telesne simptome zatim povežemo sa duševnim. Npr. kažemo mu: „Kada ti jako bije srce, to često znači da si zabrinut. U takim situacijama ti postane jako neprijatno”. Nakon što je i detetu jasna povezanost između telesnih i duševnih simptoma, predstavimo mu strategije opuštanja. To mogu biti vežbe disanja, vizualizacija sigurnog kraja ili npr. vežba da nabroji 5 stvari koje vidi, 4 koje čuje, 3 koje može da dodirne, 2 koje miriši i 1 koja ima ukus. Kada se smiri, ponudimo mu da ga na sud prati osoba kojoj veruje.
Ako se dete boji da će tokom svedočenja zaboraviti neke bitne stvari, pazimo da ne spominjemo situaciju o kojoj svedoči, jer na taj način možemo dodatno da ga opteretimo i može da dođe do disocijacije.
Deca koja su dugoročno doživljavala nasilje i traumatične događaje, su u odnosu sa odraslima četno agresivni i ne znaju izraziti svoje želje, potrebe i neprijatna osećanja. Pored toga, ako se nasilje odvijalo u okviru porodice, oni su pod pritiskom, da ne smeju ništa da kažu i boje se da kažu istinu ili čak nisu više ni sigurni šta je prava istina. U ovom slučaju stručnjaci moraju proveriti da li je dete žrtva „gaslightinga”, tako što će da prati kako se na detetovu priču odzivaju roditelji i drugi članovi porodice. Detetu mora da veruje i da ga ohrabruje da ispriča sve čega se seća tačno onako kako se seća. Ako dete uopše nema samopuzdanja u svoje sposobnosti sa njim je potrebno uraditi npr. igru memorije da mu pokažemo da svojim sećanjima i sposobnostima može da veruje.
PSIHOTERAPIJA
Psihoterapija se uključuje u proces da dete ne bi imalo trajne posledice. Ipak, ako se obavlja pre svedočenja, treba uzeti u obzir da će dete verovatno u svoj iskaz dodati i neke terpeutove intervence i njegove reči. Za koju god metodu pripreme da se odlučimo uvek moramo raditi ono što je najkoristnije za dete i potruditi se da ovo iskustvo ne ostavi trajne posledice na njega.
TEKST: JELENA PEJIĆ
Jelena Pejić je po zanimanju psiholog i trudi se da psihološke teme predstavi ljudima na što jasniji i uporabniji način. Cilj joj je da promoviše psihologiju kao nauku, koja pomaže ljudima da bolje razumiju sebe i druge, što dovodi do višeg kvaliteta života i ličnog razvoja. Nada se da će čitaocima njeni tekstovi bar malo pomoći u tome
