mogućnosti zvone na vaša vrata
Svaku organizaciju čine ljudi, koji rade na ostvarivanju istog cilja. Bilo da su oni svakodnevno u kontaktu ili se ređe viđaju, rad jednog utiče i neretko zavisi od rada drugog što ih čini timom. A svakom timu su potrebne osobe sa određenim ulogama kako bi …
Reč kognicija se obično odnosi na pojedinca i na njegove sposobnosti. Ipak, kao socijalna bića, ljudi su međusobno povezani i utiču jedni na druge. Slično je i na poslu, jer je sve više poslova koji se rade timski. Kako dakle, rad u timu utiče na …
ACT terapija je jedan od novijih pravaca u psihoterapiji i njeni autori navode da ona ima dva cilja. Prvi, da podstiče promenu problematičnih misli i osećanja, koja nisu u korist klijentu. Drugi je posvećeno i aktivno usmeravati svoje postupke u skladu sa vlastitim vrednostima. ACT terapija sadrži prihvatanje i promene.
Na primeru anksioznosti, to znači da se klijent nauči prekinuti borbu sa neugodnostima, koje ih anksioznost prouzrokuje i preuzimanje nadzora nad mislima i postupcima, a sve u skladu sa izabranim ciljevima, koje želi dostići.
Ono što razlikuje ovaj terapetski pristup od drugih je to da se klijent ne uči kako da smanji ili promeni nepoželjne misli i osećanja. Umesto toga, nas uči kako da prepoznamo i opazujemo misli i osećanja takva kakva jesu. Takav pogled i suočavanje sa anksioznošću, daje klijentu mogućnost da deluje u smeru ispunjavanja životnih ciljeva i onda, kada su neprijatne misli i osećanja prisutna.
ACT terapija temelji se na predpostavci da je za anksioznost karakteristično da izbegavamo neprijatne emocije, iskustva i situacije koje su potencialno neugodne. To znači, da se osobe sa ovim problemom ponašaju na način da izbegavaju svaku situaciju koja bi potencijalno mogla da prouzroči neprijatne milsi, emocije ili uspomene.
Izbegavanjem dobiju kratkotrajono oslobađanje od negativnih misli i osećanja što krepi ovakvo izbegavajuće ponašanje. I to postane problematično kada takvo ponašanje ograđuje osobu u svakodnevnom funkcionisanju i dostizanju životnih ciljeva. ACT terapija to prepoznaje kao problem i usmerava pojedinca da prekine preplet kognitivnih, čustvenih i ponašajnih rutina izbegavanja.
ACT terapeuti u svom radu koriste dosta metafora. Jedna od njih je metafora autobusa. Ona traži od klijenta da zamisli da je vozač autobusa, koji ima za cilj da dođe iz tačke A u tačku B. Na prvoj stanici u autobus uđu dva putnika, na drugoj još dva, na trećoj jedan itd. Jedan od putnik se počne žaliti kako vozač sporo vozi. Drugi mu govori kako zna jednu prečicu i da je bolj da ide tom prečicom. Treći traži da se zaustave itd.
Svi ovi putnici u stvari predstavljaju anksiozne misli. I kada bi vozač slušao sve njih nikad ne bi stigao do svoga cilja. Tako i ljudi kada se suočavaju sa negativnim mislima, samo treba da imaju svoj cilj u glavi i nastave da voze svoj autobus do svog cilja.
TEKST: JELENA PEJIĆ
Jelena Pejić je po zanimanju psiholog i trudi se da psihološke teme predstavi ljudima na što jasniji i uporabniji način. Cilj joj je da promoviše psihologiju kao nauku, koja pomaže ljudima da bolje razumiju sebe i druge, što dovodi do višeg kvaliteta života i ličnog razvoja. Nada se da će čitaocima njeni tekstovi bar malo pomoći u tom
Muzika utiče na nas tako da reguliše naše emocije i raspoloženja. Dok slušamo muziku aktiviraju se
brojni kognitivni procesi, kao što su npr. pamćenje i mišljenje.
Zavisnost je hronično možgansko oboljenje, za koje su karakteristične neurobiološke promene, koje vode do impulsivne upotrebe psihoaktivnih supstanci i gubljenja kontrole nad njihovim korištenjem.
Probleme sa neplodnošću ima približno 50 do 80 miliona ljudi na celom svetu, što je između 9 i 16 odsto svetke populacije. Ona može da ima više uzroka, a razdeljeni su na žensku neplodnost (30 % slučajeva), mušku (30 %), kombinovanu (30 %) i neobjašnjivu ili idiopatsku (10 %). Svetska zdravstvena organizacija deli neplodnost na primarnu i sekundarnu. Primarna se odnosi na parove, koji još nemaju dece, dok sekundarna podrazumeva nemogućnost zanošenja po jednoj ili više trudnoća.
Kada se suoči sa neplodnošću par prolazi kroz raličite faze. Te faze su prepoznavanje problema, postavljanje dijagnoze, medicinsko lečenje, traženje rješenja i posledice koje nepolodnost ostavlja. Svaka faza ima svoje bitne karakteristike.
U prvoj fazi, par još uvek ne zna da li je problem prisutan. Opušteni su, uživaju u odnosu i nadaju se začeću. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, polako počinju da uviđaju da možda imaju problem. Karakteristično za ovu fazu su prenaglašene emocije i nasporazumi i svađe između partnera. Kako prođe svaki mesec, briga para se povećava, a ova faza se završava kada se odluče da potraže medicinsku pomoć. Nažalost, određeni parovi uporno odbacuju tu mogunost da imaju problem i kasno se obrate lekaru.
U fazi postavljanja dijagnoze, par je u procesu medicinskih ispitivanja. Bez obzira na to, da li par očekuje dijagnozu neplodnosti ili ne, potvrđivanje iste predstavlja šok i nepoverenje, posebno u primeru sekundarne neplodnosti. Za neke ova dijagnoza donosi olakšanje, jer smanjuje neizvesnost u iščekivanju ishoda. Još je karakteristično da par gubi spontanost pri svojoj seksualnosti, privatnost i intimnost zbog stalnih pregleda, a javlja se i nepoverenje u vlastito telo.
Treća faza je ona u kojoj se život partnera počne vrtiti samo oko medinskog lečenja. Sve druge aktivnosti i interesi padnu u drugi plan. Neprestalno se izmenjuju nada, kada se počne svaki novi postupak i razočanjenje, koje se pojavi zbog neupseha. Sve to je za par stresno i utiče na njihov odnos. Lečenja su emotivno, psihično i fizično naporna, a javljaju se i ljutnja, sram i krivica, koju plodni partner često prenosi na neplodnog.
U fazi traženja rešenja par se već suočio sa nekoliko neuspešnih pokušaja i zbog toga gubi nadu da će ikada imati svoje dete. Zaključi sa medicinskim lečenjem, žali i tuguje za izgubljenim i usmeri se na druge mogućnosti, kao što je usvajanje ili život bez dece.
Zadnja faza je kada par prihvati svoju situaciju i nastavlja sa svojim životom. Ipak, posledice neplodnosti su još uvek prisutne i dugoročne. Većina parova navodi da život posle takvog iskustva više nije isti. U nekim bitnim životnim događajima ili potpuno iznenada se javlja tuga. Posledice nepolodnosti su prisutne i kod parova koji dobiju dete prirodnim putem. Najčešći su problemi sa spolnosti, komunikacijom i nesigurnosti kao roditelj. Postoje i parovi koji na neplodnost gledaju kao prolaznu fazu i za njih posledice nisu tako velike.
Uticaji neplodnosti su prisutni u gotovo svim životnim aspektima. Kada se suočavaju sa njom, osobe mogu da osećaju tugu, sram, imaju probleme sa nesanicom, noćnim morama, anksioznošću, ljutnjom, krivicom, apetitom i smanjenim samopoštovanjem. Susreću se i sa socijalnom stigmatizacijom, izbegavaju prostore gde su deca, a njihovi porodični odnosi pate. Prate ih i osećanja iscrpljenosti, praznine, ali se i povećava sposobnost empatije. Odjednom neplodnost postane najvažniji deo identiteta. Kod neplodnih parova je zapažen i niži kvaliteta života i to na području duševnog zdravlja. Pored ovih, prisutni su i fizički problemi, kao što su bolovi, grčevi, nadutost, umor i česte promene raspoloženja. Na emcionalna doživljanja utiču i hormoni i drugi lekovi koji se koriste za lečenje.
Žene i muškarci se na neplodnost različito odzivaju. Žene se osećaju manje ženstveno, i u primeru da je problem u partneru. U obrnutom primeru, muškarci ne gube osećaj muževnosti. To se dogodi samo u slučaju kada je muškarac uzrok za neplodnost. Kod žena padne zadovoljstvo sa životom i smatraju da život bez dece nema smisla. Istraživanja su pokazala da žene češće upadaju u depresiju, anksioznost i stres.
TEKST: JELENA PEJIĆ
Jelena Pejić je po zanimanju psiholog i trudi se da psihološke teme predstavi ljudima na što jasniji i uporabniji način. Cilj joj je da promoviše psihologiju kao nauku, koja pomaže ljudima da bolje razumiju sebe i druge, što dovodi do višeg kvaliteta života i ličnog razvoja. Nada se da će čitaocima njeni tekstovi bar malo pomoći u tom
Ideja o tome da se učimo bez muke i da upotrebimo vreme dok spavamo za nešto korisno zvuči jako primamljivo. Tokom dana bi imali vremena za sve društvene aktivnosi, a tokom noći bi se učili, i to bez imalo truda. Kada bi odključali tu moć …
Svako za sebe misli da je racionalan i razuman, i da će drugi ako su racionalni i razumni, razmšljati kao i mi. Ako pak gledaju na stvar drugačije od nas, skloni smo da prebrzo zaključimo da su manje inteligentni ili manje informisani od nas. Ponekad …
Sama pomisao da je veliki deo našeg mozga neaktiviran i da postoji podsvesni deo, zvuči primamljivo. Maštamo o tome kako bi, kada bismo aktivirali taj deo, imali supermoći što čini ovu ideju još zanimljivijom. Ipak, činjenica je da koristimo svih 100 odsto našeg mozga i da nema neaktivnog dela.
Iako nijedan naučnik u mnogobrojnim istraživanjima nije našao neaktivni deo mozga, veliki procenat ljudi veruje da je samo deset odsto njihovog mozga aktivno. Prvi i pravi izvor ovog mita nije potpuno jasan, ali se najviše vezuje za izjavu Alberta Ajnštajna, koji je rekao da on sam koristi samo deset odsto svog mozga. Mit se najviše raširio, kada je novinar Lovel Tomas preneo izjavu Vilijama Džejmsa, u kojoj je on naveo da dvoumi da prosečna osoba postigne više od deset odsto svog intelektualnog potencijala.
Iako se izjava odnosi na neispunjen potencijal, autor nikada svoju misao nije povezao sa količinom mozga koja je aktivna. Na taj način se misao o deset odsto naših sposobnosti pretvorila u deset odsto našeg mozga. Mit se dalje širio preko reklama, holivudskih filmova i knjiga za samopomoć.
Uverenje da koristimo i da je samo deset odsto našeg mozga aktivno je visoko rašireno u našem i u drugim razvijenijim društvima. U jednoj anketi na pitanje: Šta mislite, koliko procenata potencijala svog mozga ljudi koriste?, trećina studenata psihologije je odgovorila deset odsto, kao i 59 odsto visoko obrazovanih ljudi. Još više je iznenađujuće da je čak šest odsto neuro naučnika odgovorilo na isti način.
O raširenosti mita svedoče i razne reklame koje se pozivaju na njega, a prisutan je i u mnogim knjigama. Tako je jedna avio-kompanija iz Amerike koristila slogan: Tvrde da koristimo samo deset odsto kapaciteta našeg mozga. Ako pak letite sa našom kompanijom, koristite značajno više.
Nijedno područje nije neaktivno. Mnogobrojne studije u kojima su korišćene tehnike slikanja moždane aktivnosti u procesu obavljanja kognitivnih zadataka su dokazale da nema područja koje je neaktivno. To znači da su neuroni u mozgu aktivni sve vreme, čak i dok spavamo. Evolucija ne bi dozvolila razvoj tako nekorisnog, a skupog organa.
Kao i sva bića i sve organe, prirodna selekcija je razvila i ljudski mozak. Iako predstavlja samo dva odsto telesne težine, čak približno 20 odsto protoka krvi iz srca i istu količinu raspoloživog kiseonika upotrebi samo mozak. S obzirom na zakone i procese prirodne selekcije, ona ne bi dozvolila razvoj tako zahtevnog
organa, ako je toliko neučinkovit.
Svaka povreda dovodi do odumiranja neke funkcije. Naučnici su utvrdili koje područje je zaduženo za koju funkciju i povreda jednog područja dovodi do slabljenja ili potpunog gubitka te funkcije. To znači da gubitak i najmanjeg dela može da ima katastrofalne posledice za čoveka. Ako i dalje verujete u to da vam je dovoljno samo deset odsto vašeg mozga, zapitajte se kojih delova biste se voleli odreći.
TEKST: JELENA PEJIĆ
Jelena Pejić je po zanimanju psiholog i trudi se da psihološke teme predstavi ljudima na što jasniji i uporabniji način. Cilj joj je da promoviše psihologiju kao nauku, koja pomaže ljudima da bolje razumiju sebe i druge, što dovodi do višeg kvaliteta života i ličnog razvoja. Nada se da će čitaocima njeni tekstovi bar malo pomoći u tome
Možemo reći da potreba za vođom i vođenjem veće ili manje grupe ljudi postoji od kada postoje i ljudi. Pitanjima o uspešnom vođenju su se bavili još u Antičkoj Grčkoj, a naučna istraživanja ove problematike su počela u 20. veku. KO JE VOĐA? Da …
