Erih Marija Remark obično ima naviku da vas uljuljka stilskom težinom. Njegovi romani su teški za čitanje i zbog tema kojima se bave, ali i zbog načina na koji su napisani. Stoga, ako vam je ova pomisao mučna, pored najpoznatije: ,,Na zapadu ništa novo”, jedan od najdinamičnijih romana je ,,Iskra života”
. Čudno je, zapravo, ovaj roman je nastao inspirisan nakon saznanja da je njegova najmlađa sestra mrtva. Još jedna od brojnih žrtava nacističkog režima. Iako je on saznao za to tri godine nakon njene smrti, to ga nije sprečilo da ovom romanu pokloni šest godina svog života i taj roman posveti njoj. Pored te dinamičnosti koja ga odlikuje, ovo je verovatno i delo kom se najviše posvetio sa novinarske i analitičke perspektive. Čitao je radove i vodio na stotine razgovora sa ljudima koji su bili u logoru i nekako pobegli. Tri puta je iznova počinjao da piše roman i, u potpunoj suprotnosti sa svojim umetničkim uverenjima, jedino je za ovaj roman osećao potrebu da ga detaljnije pojasni u posebnim radovima.
Delo ima 25 poglavlja i prati priču zatvorenika u fiktivnom koncentracionom logoru nazvanom Mali logor. U toj grupi posebno se bavi onim ljudima koji su najduže u logoru. Kako se radnja odvija samo nekoliko meseci pre kraja leta, to se oseti u vazduhu, pa tako ovi ljudi dobijaju snagu, nadu i novu iskru života. Kada se začuju bombe u lokalnom gradiću, zatvorenici počinju da kuju plan kako da oslobode kamp koji kulminira konačnim sukobom.
Тaj analitički pristup delu razlikuje ovo Remarkovo delo od ostalih kojima pristupa umetnički. Omogućio je da najverodostojnije prikaže sve grozote koncetracionih kampova poniženja, ubistava, medicinske eksperimente, glad, i na kraju čak i manjak empatije među samim zatvorenicima, koji je najosetniji kada su u priču uključeni zatvorenici komunisti i kada su oni priključeni kovanju tog plana za oslobađanje.
Kao i u većini Remarkovih dela, glavna pouka je zapravo o svim užasima nacističkog režima i kako ne smemo da dozvolimo sebi kao čovečanstvu da nam se ikad ponovi išta slično. Pored standardnog motiva, još jedan gotovo stalan motiv, tj. pouka, u Remarkovim delima je važnost ljubavi u najgorim situacijama – Buher i Rut opstaju samo zbog onoga što osećaju jedno prema drugom. U ruševinama njih dvoje pronalaze utočište na nekoliko dana, nakon čega traže novo utočište. Naravno, ne govori samo o romantičnoj ljubavi. Prijateljska ljubav u logoru ume često da pomogne da se izgura noć kada se naročito gladuje.
Unikatan motiv u odnosu na ostale Remarkove romane je zapravo pitanje identiteta. Glavni lik je zatvorenik 509 i on je već u potpunosti zaboravio svoje ime, čak i po oslobođenju. Posle njegovoj smrti on samo to i ostaje, kostur broj 509. Sebi je iznova i iznova postavljao pitanje koliko je važno i da li je imalo važno ko je on bio, ko će biti. U logoru je znao vrlo dobro da je to previše optimistično pitanje i da je bolje za njega da bude samo 509, i svaki trenutak u kom se on seti svoje prošlosti podseti ga na njegovo biće sada. Ovde su biće i bivstvovanje navedeni u potpunosti u duhu filozofije Martina Hajdegera, jer se čini kao da ih se i Remark i 509 skroz pridržavaju i vide 509 kao individuu kroz te okvire.
Stoga se postavlja pitanje: Šta određuje naše postojanje? Naš socijalni identitet ili naše lično postojanje? Ili oba? Možda 509 umire i nikada ne pruži svoj odgovor, a možda odgovora i nema.
TEKST: BOŽIDAR MILOVAC
Božidar Milovac je student Žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Obožava pozorište i šah, a pored toga čita, piše i nema pojma šta radi sa životom. Zna samo da jednog dana želi da objavi po koju knjigu i da nađe neki dobar list, to je valjda dovoljno.
