Govor na nekom javnom događaju koji prati veliki broj ljudi, prezentovanje određene ideje pred grupom kolega, polaganje ispita, pa čak i govor pred skupinom prijatelja, predstavljaju neku vrstu javnog nastupa pri čijem se ostvarivanju javlja određena doza straha.
POKRETAČ STRAHA OD JAVNOG NASTUPA
Najveći broj ljudi plaši se sopstvenih grešaka koje mogu dovesti do ismevanja i neprihvatanja od strane drugih. Tu se takođe javljaju i potencijalne kritike koje dodatno pogađaju naš ego, snižavaju samopouzdanje i utiču na vrednovanje nas samih, kao i samog nastupa. Kao krajnji stepen tog straha javlja se ideja o neuspehu koji nam i pri samoj pomisli stvara nelagodu i osećaj nezadovoljstva. Svi segmenti tog okupirajućeg osećanja zapravo su samo produkt našeg iracionalnog doživljaja čitave situacije, odnosno ideje kako bi sam nastup, reakcije publike i krajnji rezultati trebali da izgledaju.
KAKO SE ISPOLJAVA STRAH OD JAVNOG NASTUPA?
Strah od javnog nastupa se ispoljava na dva načina, u vidu fizičke i psihičke reakcije. Komponenta koja se tiče fizičkog dela podrazumeva drhtanje glasa, ubrzan rad srca, crvenilo u licu, otežano disanje i ukočene pokrete. Ipak, fizički simptomi su uslovljeni određenim psihičkim stanjima koja na njih deluju. Ta stanja predstavljaju određenu vrstu nelagodnosti, strepnje i panike koja nas parališe i blokira pokušaje opuštene prezentacije. Još jedan neprijatan uzročnik je i preterano razmišljanje, odnosno predviđanje loših ishoda koji su zapravo samo posledica naših imaginarnih predstava praćenih osećajem anksioznosti i ogromnog nemira koji se javlja i pri samoj pomisli na javni nastup koji nam sledi. Krajnje, osoba koja ima probleme sa javnim nastupom suočena je sa preteranom tremom, koja u tom slučaju okupira misli negativom i osećajima stida i srama.
KAKO PREVAZIĆI STRAH OD JAVNOG NASTUPA?
Pre svega, važno je dobro se pripremiti za nastup koji nam sleduje i biti u redu sa potencijalnim greškama koje se i uprkos dobroj pripremi mogu javiti. Greške su potpuno validni delovi svakog životnog delanja, i tu su da nas podsete da ne moramo i ne možemo biti savršeni. Već na samom početku moramo odustati od nerealnog perfekcionizma koji nam stvara dodatni pritisak, i svoj fokus usmeriti ka suštini onoga što pričamo i želimo da prenesemo ljudima koji nas slušaju. Kako naše telo prati misli, tako i misli prate telo, zato je važno zauzeti dobar stav, ispravljenih leđa i podignute glave, i na taj način steći dodatnu sigurnost koju će i ljudi ispred nas zasigurno primetiti.
Kada je u pitanju vizualizacija, ona ne sme podrazumevati konfuzne misli pune predviđanja lošeg toka govora, već isključivo pozitivne afirmacije koje će nas podsticati da verujemo u sebe i svoju prezentaciju. Na kraju, i ako ne bude sve onako kako smo planirali, to nije razlog za stres i nelagodna osećanja, već mesto za novo iskustvo i lekcije koje će nam pomoći da napredujemo. Moramo pristupiti realističnijem pogledu na sebe i zadatak koji je pred nama, osloboditi se bespotrebne, demotivišuće treme i shvatiti da javni nastupi nisu nešto što treba da nas stavlja u preterano neprijatna stanja. Najvažnije je da budemo prirodni i svoji, damo najbolje od sebe da uspešno realizujemo zamišljeno i ne vodimo se mišlju da moramo da ostavimo dobar utisak, već da to želimo, i da je sasvim u redu ukoliko to ne postignemo.
TEKST: EMILIJA MATIĆ
Emilija Matić je studentkinja druge godine Komunikologije i odnosa sa javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Večni optimista koji uživa u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Sreću pronalazi u malim stvarima, neprestano tragajući za svojim interesovanjima.
