Neprestano slušamo stavove da treba delati, a ne pričati, jer od reči nema apsolutno ništa. Ali, da li su i reči dela?
Nekada oštre poput noža, ogrebu nas tako da ih nikada ne zaboravimo. Nekada meke poput pera, dodirnu nas, te zauvek pamtimo njihovu draž. Ponekad jake da rasplamsaju najveće emotivne vatre, a često i nežne da ostanemo zbunjeni kako su smirile tako strašne oluje.
DA LI SU REČI DELA?
Delaju, na mnogo višim nivoima, svesnog i nesvesnog, stvarnog i nestvarnog, treutnog i nekog dalekog. Koliku moć zapravo imaju te male alatke, koje najrazličitijim bojama kreiraju naš svet? Bezbroj smo puta popravili nečiji dan samo jednostavnim nasmejanim dobro jutro, a da toga nismo ni svesni, ili dali nekome nadu da će biti bolje tek ponekom reči utehe, ili pak usrećili nečiji život značajnim volim te.
Sve to su jednostavne, male reči, a imaju težinu koja ponekad ima veći uticaj od bilo kog dela. Imamo tu privilegiju da sve svoje mnogobrojne, složene misli, definišemo kroz fraze koje izgovaramo, a koje će zatim, biti osnova za više delanje, što će nam krajnje, doneti iskustva koja ispunjavaju naše živote. Reč ima moć da uteši kad smo nesrećni, nasmeje kad smo tužni, rasplače kad smo srećni, zadovolji kad smo zbunjeni.
Može da uradi bilo šta što naumimo i na toliko različitih načina iscrta našu stvarnost. Ali, šta se dešava sa onim neizgovorenim, večno skrivanim i vešto prećutanim? Ostaju zarobljene u našim mislima, kopkaju nas i zadirkuju, želeći da postanu nešto više od prolazne ideje ili večite neispunjene želje.
Da li stvaramo takve blokade iz straha, nesigurnosti ili možda sumnje i nepoverenja? Koji god razlog da je posredi, teško da je vredan takve žrtve. Ali, ipak, i neizgovorene reči se čuju, često tako poručujući mnogo više nego što je trebalo da se kaže. Ukoliko počnemo takve stvari da posmatramo kao bumerang, velike su šanse da ćemo naučiti kako da kontrolišemo i koristimo svoju moć.
Izgovaranjem misli naše svesti i podsvesti, manifestujemo osećanja i dešavanja. Kada bismo onda, zamenili svako ne mogu i neću, sa mogu i hoću, momentalno bismo prizvali pozitivne misli. Umesto reči koje nas zamaraju, ne ispunjavaju i ograničavaju, upotrebimo one koje čine baš suporotno. Igrajmo se, obojimo svoj svet tim šarenim bojama i verujmo da tu nesumjivo ne postoje granice. Mika Antić je rekao da veličina reči nije u njenom značenju, nego u mom značenju. Dodajimo svoja viđenja, verujmo u ono što pričamo i stvarajmo svoj svet onakav kakav želimo da on bude. Pronalazimo značenja koja su nama vredna i bitna, otvarajmo njima nove horizonte, dozvoljavajmo izgovorenim i onim večito skrivanim da se razvijaju, jer na kraju, svaka od tih malenih dela zvanih reči, oblikuje nas same.
TEKST: EMILIJA MATIĆ
Emilija Matić je studentkinja druge godine Komunikologije i odnosa sa javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Večni optimista koji uživa u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Sreću pronalazi u malim stvarima, neprestano tragajući za svojim interesovanjima.
