Mentalno zdravlje, jeste fizičko zdravlje. Tretirajmo svoj um, misli, emocije i ponašanje istom posvećenošću kao i svoje telo. Kada povredimo nogu ne sedimo kod kuće i čekamo da se kost sama zaceli. Isto kao što u tim trenucima tražimo pomoć lekara, isto tako potražimo i pomoć psihoterapeuta kada nam bude bila potrebna. Važno je, potrebno je, korisno je da postanemo zdrava zajednica koja ne ćuti, ne krije svoje probleme, već ih aktivno rešava i prihvata.
PSIHOTERAPIJA PREKIDA ZAČARANI KRUG
Neminovno se vodimo onim što smo stekli u toku vaspitanja, ali ko nam garantuje da je to ispravno? Nosimo svoju prošlost i pod njenim uticajem nesvesno odrastamo u nove verzije svojih roditelja ili rodbine. Mama i tata su naučili tako od babe i dede, a sada tako uče i nas. Da li ćemo i mi onda sutradan da vičemo na svoje dete?
Psihoterapija nam upravo omogućava da šire sagledamo svoje stare staze, da ne budemo ljuti na roditelje, već da im oprostimo, zahvalimo se i da uradimo bolje nego što su oni umeli tada. Ako jedan član porodice odluči da se promeni, menja se celo porodično stablo, prošlo i buduće.
MI SMO ODGOVORNI ZA NAŠE PONAŠANJE
Uvek je lakše reći da su vaspitanje i atmosfera u porodici krivi zbog toga što smo „loše posađeni“. Često upiremo prst u druge za svoje loše ponašanje, a zaboravimo da sami nosimo svoju kožu.
Kada krenemo na psihoterapiju toga nema. Stajemo oči u oči sa svojim životom i sa sobom. Nije prijatno, ali osetićemo veliku hrabrost, jer najzad u potpunosti snosimo odgovornost za svoje postupke. Sve što nam se dešava kreće i završava se sa nama, ono dobro, ali i loše. Izgovori više nemaju težinu, jer smo najzad uzeli život u svoje ruke.
PSIHOTERAPIJA POMAŽE DA NE HODAMO NA PRSTIMA
Sat vremena na psihoterapiji nije samo običnih 60 minuta. To je prostor da kažemo sve što mislimo, a da nas pritom druga strana u potpunosti razume i ne kritikuje zbog toga. To su minuti koji iz nas izvlače sve ono što dugo potiskujemo, svesno ili nesvesno, a postaje nam teret. Tada možemo da se raspadamo glasno, a da niko ne čuje, ali i da se sastavljamo u nešto sasvim novo što možda i ne očekujemo. Vremenom naučimo da pričamo, a da nam ne drhti glas, a onda i da hodamo, ali ne više na prstima, već celim, čvrstim stopalom.
UVEK JE PRAVO VREME ZA TERAPIJU
Nije pravilo da moramo da imamo psihološke poteškoće ili dijagnozu, niti da budemo pod stresom ili u krizi. Na psihoterapiju dolaze i ljudi koji žele da usavrše lični razvoj i napredak. U svakom trenutku možemo da se fokusiramo na različite aspekte sebe, poput komunikacije sa članovima porodice ili sa kolegama na poslu, do načina na koji se ophodimo prema sebi ili partneru. Ispred nas uvek stoji neograničen prostor da budemo bolji.
Da li ćemo da izaberemo da stagniramo, puzimo ili rastemo? Zavisi od nas.
TEKST: MARIJA SAVIĆ
Marija Savić, master kliničke psihologije, ali pre svega empatična i ranjiva osoba. Kroz svoje tekstove podseća da smo svi takvi, da imamo potpuno pravo da budemo loše i da se koprcamo. Zaljubljena je u psihopatologiju i aktivno se bavi kreiranjem sadržaja za mreže. Otvoreno govori o svom iskustvu sa psihološkim poteškoćama i ostaje verna velikom broju pratilaca kojima je velika motivacija.
