Da li ste nekada razmišljali o tome koliko snažno treba stegnuti čašu da ne ispadne iz šake, ali i da ne bude smrskana? Ili u kom položaju naše telo biva dok hodamo? Koliko snažno treba da upotrebimo mišiće zadnje lože na nogama prilikom trčanja sprinta?
ŠTA JE PROPRIOCEPCIJA?
Propriocepcija je svesnost o položaju i kretanju tela, koja se u nama očitava kao nesvesno odlučivanje. Kad je propriocepcija osvešćena, ili preciznije, kad osvestimo neke njene delove, tada smo u tom trenutku, prisutni i posvećeni određenenom telesnom zadatku.
Ukoliko poželimo da naučimo nov korak u plesu, tada koristimo propriocepciju svesno i kontrolisano. Pokušavamo da nogu stavimo na određeno mesto, vodeći računa o rukama. Takvo učenje novih pokreta zahteva svesnu i kontrolisanu moždanu obradu podataka koji su u mozak stigli preko čula, te onda svesno pokretanje tela u vidu novog koraka. Čitav proces traži svesnost, prisutnost i pažnju određenih delova tela.
BUDINO UČENJE O SADAŠNJEM TRENUTKU
Buda je učio o značaju svesnosti senzacija u telu i prepuštanju tim senzacijama. Dakle, učio je da budemo svesni trenutka i raznih odvijanja u našem telu i na telu, tokom tog trenutka. Ovakvo učenje ne odskače od propriocepcije.
Predavanja Ekarta Tola, podrazumevaju svesnost i prisustnost u trenutku, zato što prošlost u sada nema značaja, jer na nju ne možemo da utičemo. Isto to se odnosi i na budućnost, na koju u sada, takođe ne možemo da utičemo. Ona nije ni garantovana.
Stoga, lajtmotiv Tolovog učenja ne odstupa mnogo od propriocepcije ili Budinog učenja. Unutrašnja telesna svesnost ili vođena meditacija je svestan napor da se pažnja i fokus usmere ka određenom delu tela. U skladu sa tim, fokus može da bude razuđeniji, recimo na gornji deo tela ili zadnji deo tela ili celo telo.
Takva telesna svesnost zahteva prisutnost u trenutku, svesnost sebe i svojih unutrašnjih procesa ili organa, a to je veoma sličan princip funkcionisanja kao u gorepomenutim terminima i pojmovima.
UČENJE O PRISUTNOSTI JE VANVREMENSKO I VANMESNO
Artur Džanov je pričao da je zdrav čovek, onaj koji je lišen upada trauma iz prošlosti, da je realan jer realno sagledava ljude i svet, a to je tako zato što nema traume iz prošlosti koje bi njegovu sadašnju percepciju sveta i ljudi obojili tim traumatičnim događajem iz prošlosti. Individua je objektivna i realna ili prisustna, jer sadašnji trenutak nije obojen prošlim događajima i ranim traumama.
TEKST: NENAD PETROVIĆ
Ekscesivan dopamin i permanentna asfiksija su prediktori sinapsogeneze, angiogeneze i neurogeneze sa nekonzistentnim fokusom koji ide uz hiperkinezu i konstantnom manjkavošću senzorno-somatske osetljivosti. Ni drugi ekscitatorni neurotransmiteri nisu u saglasju sa važećim normama, a pojavni oblik tih stanja sam – ja.
