Nisam želeo da ovo zvuči epski tragično ili filmski uzbudljivo. Ali, iskreno, to tako mislim i vidim, a i dalje osećam. Portugal je samo jedna od zemalja u Evropi. Država koja se retko kad pojavljuje u medijima, a tek nikako u lošem kontekstu. Da, zaista, zapitajte se da li ste ikad čuli ili pročitali nešto loše o toj državi? Isto tako o njenim ljudima i događjima. Čak i revolucija koja se tamo dešavala nazvana je po karanfilu. I od tada, te 1974. država jeste (ponovo) procvetala. A procvetali smo i mi svi koji smo imali sreće da deo života provedemo u ovom raju. Za neke možda neće biti ništa posebno: dobra hrana, prelepe plaže, lepa klima, umetnost i nasmejani ljudi. “Pa to mogu naći svuda”. A da li možemo naći svuda? Ne bih rekao.
Hodanje, plivanje, planinaranje, bicikliranje, stopiranje… Zatim, disanje i upijanje ove zemlje, bili su prekretenica u mom emotivnom i uopšte mentalnom razvoju. Neke od elementarnih stvari koje su ovome doprineli su: promena klime, promena ishrane, promena ljudi, promena tla. To što su se sve ove promene desile u Portgualu su, za mene, samo srećna i blagoslovena okolnost. Promena? Da, jer za mene su promene ključ. Iako je kontinuitet suština za mnoge, za mene su promene.
foto: Marko Radojević
PORTUGAL KROZ ČULA
Pogled: buditi se svaki dan i posmatrati zelene parkove, šarene brodiće Aveira, kao i art nouveau zgrade svakako su bili neki od tajnih dodataka ovoj promeni.
Ukus: ukus nove hrane, ukusi Brazila, Afrike, ali i ukusi veganske kuhinje bili su glavni začin ove, više puta pomenute, promene. Promene na bolje.
Miris: miris slane vode obližnjeg Atlantskog okeana, kao i miris solane na kraju grada i miris novembarske kiše bili su afrozodijačni prilog promeni.
Sluh: zvuci vetra kroz trgove Portugala, vetar sa okeana koji huči po terasama Porta i Lisabona, udaranje talasa o stene u Erisejri, neprevaziđeni fado u Koimbri… Zvuci koji su bili prava scenska podloga svih pet činova ove moje divne iberijske drame.
Dodir: zagrljaji, kao i poljupci, tako tipični za Iberijsko poluostrvo, na stopalima dodir portugalske kaldrme (neretko mozaički ukrašene), dodir hladne čaše vina, dodir knjige, i pesak po bosim stopalima od Porta na severu do Sintre na jugu bili su samo moj, intimni dodatak sveukupnom doživljaju i osećanju prema ovoj zemlji.
foto: Marko Radojević
PORTUGAL JE PROMENA
Kako sam se promenio? Na bolje, pre svega. Živeo sam u pravoj multikulturnoj zajednici (u jednom momentu nas je bilo sa četiri kontinenta, svih boja kože, svih boja, nijansi i pogleda, svih filmskih ukusa, svih političkih i seksualnih opredeljenja). I baš u toj svoj izmešanosti shvatiš koliko i kako je moguće vrednovati druge, poštovati različitosti i uživati u razmeni sa drugačijima od sebe. Na mestu (grad Braga), gde nikom nije bila bitna pojedninačna prošlost, niti nekad ni ime, doživeo sam i to da steknem poverenje, da se brzo i zaljubim, a i da se duboko zamislim. Portugal je pomorska sila i država, i sa mora su uvek stizale razne informacije, dobre i loše, dobri i ne tako dobri ljudi. Pa je i ceo taj portugalski svet prihvatao i prihvata svakoga.
Menjao sam se i sa svakim kilometrom pređenim preko mirne zemlje portugalske. Mirne, jer tamo nije bilo rata vekovima. Mirne, jer je tamo i narodna muzika lagana. Mirne, jer hrana nije tako teška. Mirne zemlje čije lagano vinho verde te vine u visine, a da se ne moraš napiti. Naučio sam da idem napred kako je i sam Portugal išao i ide napred. Prihvatajući svoje greške iz prošlosti, ne ponavljati ih, biti bolji prema sebi, biti bolji prema drugima. Učinio me je plemenitim kao što svakoga, verujem, učini kad se vrati kući. I ta lakoća, mir, ljubav i sloboda su prve stvari koji pričamo svojima dok im dajemo poklone od plute ukrašene azulejžo motivima ili dok otvaramo flašu vina iz doline Duero reke.
TEKST: MARKO RADOJEVIĆ
Marko Vekić Radojević voli da skita, fotka, luta, zapisuje. Lingvista, putnik, ekopacifista. Pamti slike sa putovanja rečima i neka sećanja piše slikama. Živeo na dva, željno iščekuje i ostale kontinente.
