Ako kažemo, rekli smo ono što nismo hteli reći;
Ako ćutimo, ništa nismo rekli, ali smo mnogo toga prećutali;
Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje.
Branko Miljković
– Mama, čitaj mi priču – kažeš dok te ušuškavam u krevet.
– Ne, ne večeras – odgovaram.
– Ali, šta ćemo da radimo večeras – pitaš nestrpljivo.
– Slušaćemo tišinu, Mici…pssssst.
– Ali, bučno je, čuju se automobili, motori. – odgovaraš zdravorazumski.
– Da, tako zvuči tišina u Šangaju, drugačija je u Srbiji, a opet drugačija u Africi – započinjem još jedno svoje filozofsko izlaganje.
I dok polako toneš u san, kao mantru ponavljam: slušaj tišinu, Mici, slušaj tišinu!
Da, slušaj tišinu i čućes više, tišina koja te okružuje govori:
U Šangaju ona priča u milion glasova koji se odbijaju o zidove solitera, utapaju u asfalt, gube se među zvucima automobila. Nijedan se ne izdvaja, svi su stopljeni u jednoličan huk velegrada, huk koji ne ostavlja mesta za pojedinačno, huk u koji se mora uklopiti, jer ako neko i digne glas, biće brzo nadjačan. Jedino prodoran lavež komšijskog Princa Vilija remeti huk povremeno i unosi delić srpske tišine.
Znaš, kod bake u Srbiji tišina zvuči kao lavež, kao zrikavci, kao povremeni auto koji malo brže projuri ulicom, zvuči kao svež i mirišljavi vazduh koji ulazi kroz odškrinut prozor u zoru, zvuči kao jasni glasovi poznatih ljudi. Srpska tišina je neujednačena, promenljiva, obavija te toplotom, ali i steže svojom težinom.
Sećaš li se kako zvuči tišina u Africi? Kao glasni prodavci jaja koji dolaze na vrata, kao kunguru koji preteći grakće, kao dobovanje kiše po limenom krovu. Tišina je tamo vrela i usporena, vuče se unaokolo i zajedno s komarcima uvlači u svaki dom.
Slušaj tišinu, ne samo u gradovima, već i u rečima. Da, i reči imaju svoju tišinu. To je ona neizgovorena nota koja lebdi u vazduhu, krije se među redovima na papiru, a koja znači i više no sama reč.
Slušaj tišinu u ljudima, pokušaj makar da naslutiš, otvoriće ti nove puteve i ponuditi skrivene mudrosti. A počni tako što ćes prvo naučiti da slušaš tišinu koju nosiš u sebi, onu s kojom toneš u san i ujutru se budiš, onu koja nestaje i opet dolazi, onu od koje ne možeš pobeći.
Slušaj, slušaj tišinu, Mici!
TEKST: JELENA FU
Jelena Fu je edukatorka sa preko 12 godina međunarodnog nastavničkog iskustva sa posebnim zanimanjem za holistički pristup nastavi. Pored predavanja, bavi se podučavanjem meditacije, pisanjem o roditeljstvu i obrazovanju, kao i kreiranjem kurseva za lični rast i razvoj. Bila je jedan od govornika na TEDx konferenciji 2015 godine u Šangaju. Jelena je i ko-kreator grupe podrške roditeljima Parentools i onlajn platforme za kurseve Self Growth Courses.
