U ljubavnoj lirici Oskara Daviča nema sentimentalnosti niti metafizičkih implikacija karakterističnih za srpsku ljubavnu poeziju. Kod pesnika preovlađuju čulno i erotsko. Fasciniran je ženom i ženstvenošću kao svemoćnim načelom rađanja. Pred tim načelom padaju svi moralni i socijalni učesnici. Zbirka pesama Hana predstavlja najviši stepen te ponesene i raspevane poezije čula.
POEMA HANA
O ovoj poemi Davičo je rekao da ju je pisao u danima kada je slutio Drugi svetski rat. Hana je kao poema sastavljena od 16 pesama različitih po temama, raspoloženjima i snazi emocija. Strast i ljubavni žar toliko obuzimaju lirski subjekat da ih čitalac doživljava kao vrtoglavicu i pijanstvo od kojeg se gubi kontrola nad sobom.
PIJANSTVO DUŠE U POEMI HANA
Ljubav je došla iznenada, kao fascinacija i pijanstvo krvi. Ljubav prema Hani je svemoćna. Ona čini da biće oseti svoju individualnost u punoj snazi i emotivnom zamahu. Sa ljubavlju dolazi neslućena promena bića. Stanje unutrašnje praznine se zamenjuje osećanjem važnosti sebe u svetu. Takva punoća duše vodi u nesagledivo pijanstvo duše.
LIK HANE
Hana nema ničega zajedničkog s božanskom dragom Laze Kostića, niti sa vilinskom ženom Miloša Crnjanskog. Ona se razlikuje i od Davičove žene iz soneta Ljubav, koja je viđena sva stopljena sa prirodom.
Hana je devojka grada. Pesnik je susreće u nepoetičkom ambijentu, bakalnici. Identifikuje je sa plodovima koje je okružuju. Ona je oličenje obilja čulnosti i tropske raskoši rastinja.
NEOPISIVA LEPOTA
Ona ima zenice od bibera i pramenje kose od vanile. Njena mladost, vedrina, polet i prkos će biti naznačeni bogatstvom metafora. Davičo će za nju reći da je lisnato bilje i da ima usne što se svlače. Ona je sva radosni bunar. Iz nje izbija snaga, čulnost i jedrost. Zato je ona, u svojoj opojnosti, životinja Hana.
EKSTAZA LJUBAVI – HOD U BEZDAN
U trećoj pesmi se ljubav prema Hani privodi kraju. Biće se usmerava ka daljinama čovekovog trajanja. Ljubav u petoj pesmi dobija novo poimanje – postaje vatra i strast za životom. Sedma pesma donosi motiv smrti i stradanja. Pesnik sada vidi ruke krvave i groblja.
SMISAO ŽIVOTA JE U ALTRUIZMU
U 12. pesmi subjekat peva: Neka tvoje bude sve, daj meni sunovrate, odrpane prevrate i ljute koprive… Ljubav prema ženi i zemlji se jednači – postaje sunovratna. Kraj poeme pokazuje da smisao života nije u sebičnome trajanju, već u altruizmu. Deliti sudbinu sa drugima i sećati se, trajati sa sećanjem na druge i u sećanju drugih – jedan je od smislova života. Na taj način će se prenositi ljubav i strast.
ZANOS ČULA OSKARA DAVIČA
Oskar Davičo je u poeziju unosio jaku emociju i zanos celog bića. U njegovoj poeziji sve je senzualno, strastveno – sve buja od mnoštva reči i slika. Kad peva, on se propinje od zanosa, ali u zanosima i propada u duboki ponor strasti.
TEKST: NEVENA NIKOLIĆ
Nevena Nikolić je studentkinja Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Njena interesovanja su raspodeljena na više oblasti, a neke od njih su filozofija, književnost, kulturni razvitak u stranim državama, kao i teme vezane za mentalno zdravlje i brigu o sebi. Radoznala pesnikinja, na egzistencionalnom putu umetnosti, traga za istinom među razrešenim temama.
