Standardna radna nedelja traje 40 sati i taj rad se raspoređuje na pet radnih dana iako ima i prekovremenog rada. Nakon Industrijske revolucije nisu odmah uspostavljeni ovi standardi za rad. To je rezultovalo time da su radnici radili i do 100 sati nedeljno. Mašine u fabrikama su morale biti stalno opsluživane i radnici su radili od 10 do 16 sati dnevno.
RADIKALNA ODLUKA
Henry Ford je 25. septembra 1926. godine doneo radikalnu odluku – odlučeno je da se radni dan skrati na osam sati dnevno, pet dana nedeljno. Ta promena nije uticala na plate radnika. Naravno, Ford ovo nije učinio zbog preterane brige o psihofizičkom zdravlju svojih radnika, već je to učinio zbog profita svoje kompanije. Naime, Ford je shvatio da je za produktivniji rad radnika potreban odmor. Još jedan razlog za uvođenje ove novine jeste taj što je Ford proizvodio povoljne automobile koje je mogla da priušti i radnička klasa. Međutim, radnička klasa je stalno radila i nije imala vremena ni da razmišlja o kupovini automobila, pa je ovaj produženi dnevni odmor bio savršena prilika da se ljudi opuste i da počnu da kupuju više.
OSMOČASOVNA RADNA NEDELJA POSTAJE STANDARD ŠIROM SVETA
Osmočasovna radna nedelja nije Fordova originalna ideja. I ranije su postojale inicijative da se skrati radni dan na osam časova, ali kompanije su to jednostavno odbijale jer su smatrale da bi im na taj način bio smanjen profit. Nakon Fordove inicijative i ogromnog uspeha na tržištu, polako su počele i ostale kompanije da usvajaju ovaj koncept rada. Oktobra 14, 1940. godine osmočasovna radna nedelja je postala standard širom sveta.
DANAS JE SITUACIJA DRUGAČIJA
Na današnjem tržištu rada ovaj standard se polako smatra zastarelim i nastali su novi načini organizovanja radne nedelje. Fleksibilno radno vreme zahteva da svaka osoba radi isti broj sati, dok pojedinci biraju vreme početka i završetka rada. Ukupni raspon mogućih radnih sati označen je kao okvirno vreme, dok je centralno vreme ono vreme kada svi zaposleni moraju biti prisutni. Fleksibilno radno vreme dopušta menadžerima da se oslobode tradicionalne kontrole vremena.
Ovaj sistem se može ostvariti i kroz klizno radno vreme koje dozvoljava varijacije u vremenu početka i završetka rada. Takođe, postoji i maksifleks sistem koji ne zahteva postojanje centralnog vremena za sve dane i dozvoljava zaposlenima da odrade posao unapred.
TEKST: ANA MILIĆEVIĆ
Ana Milićević je studentkinja Fakulteta organizacionih nauka, smera Menadžment.
