Kada izgovorimo reč nakit, danas uglavnom mislimo na minđuše, ogrlice, prstenje, narukvice, satove, i sve ono što je deo redovnog dnevnog aksesoara. Nakit uglavnom ima estetsku funkciju, a s obzirom na to da živimo u vremenu kada je sve dostupno, nakit možemo menjati na dnevnom nivou, u zavisnosti od prilike, ali i u skladu sa odećom koju nosimo.
Međutim, nije uvek bilo tako. Kroz istoriju, nakit je imao mnogo dublje značenje i, ne samo estetsku, već i funkcionalnu vrednost, a ako pomenemo da je u 18. veku jedan ukras za kosu koštao deset do dvadeset volova, ili kao danas jedan automobil, onda će nam odmah biti jasno koliko se nakit retko nosio i koliko je bilo teško priuštiti ga.
ISTORIJA NAKITA
Nakit se izrađivao oduvek, i to u prvo vreme od prirodnih materijala – kamena, kostiju životinja, a kasnije, sa pronalaskom ruda, od zlata i drugih dragocenih materijala. Još su stari Egipćani izrađivali nakit, i to uglavnom od zlata, jer je ono bilo simbol Sunca.
Za naše prostore, najupečatljiviji stari nakit koji se danas može naći u muzejima je filigranski, a ovu praksu izrade otpočeli smo pod uticajem Vizantije. Retko danas možemo pronaći autentične primerke, ali ih itekako ima u riznicama muzeja i manastira. Nakit su izrađivale zanatlije, koji su se posebno usavršavali u ovoj oblasti, ali i danas ima pojedinaca koji izrađuju replike, te na taj način čuvaju tradiciju i kulturu Srba.
NAKIT KAO STATUS
Nakit je oslikavao bračni, statusni, i svaki drugi simbol osobe koja ga je nosila. On se nije nosio svakoga dana, a sačuvani primerci u muzejima, ponajviše iz 18. i 19. veka, govore u prilog tome i da se nije mogao koristiti za svakodnevnu upotrebu, jer je bio težak, masivan i skup.
Žene su nakit nosile kada su odlazile u crkvu, na slavu, venčanje i slično. Po načinu ukrašavanja moglo se zaključiti da li je reč o devojci, ili starijoj osobi, da li je ona sa sela ili iz grada, da li je iz imućne ili manje imućne porodice.
Zapravo, nakon opsade Osmanlija, nakit je uglavnom bio namenjen Turkinjama, dok je našim ženama bilo zabranjeno da se preterano kite i gizde. Kasnije smo mnogo toga nasledili i od njih, te ima elemenata orijentalnog u nakitu naših krajeva.
VIZUELNI IDENTITET NAKITA
Prvi komadi nakita bili su od prirodnog materijala i kroz istoriju smatrani su znakom pripadnosti. Minđuše koje su karakteristične, a koje se danas mogu pronaći u Narodnom muzeju u Vranju, povezane su lancem, koji je padao preko vrata, od uha do uha. Ovo je klasična karakteristika orijentalnog nakita, kaže Dušan Stanojević iz Narodnog muzeja u Vranju.
Jedan od takođe karakterističnih primeraka nakita koji je posedovala svaka devojka iz imućnije kuće bile su ogrlice od dukata. One su imale i simbolično značenje.
–Sav nakit iz 18. i 19. veka nosi neku poruku i simboliku i koristio se u određene svrhe. Što se tiče ogrlice od dukata, kakvu smo mogli da vidimo, na primer, u filmu Zona Zamfirova, takav se nakit nosio kada bi žena bila spremna za udaju i starije žene bi je predstavljale, zajedno sa tim lancima od zlata, uglavnom od kovanica iz turskog carstva, koje više nisu imale platežnu moć, pojašnjava Stanojević.
Dakle, nakit je bio skup, izrađivao se od dragocenih materijala i njega su nosile samo žene u imućnijim porodicama, dok su žene na selu same izrađivale nakit, uglavnom od staklenih perlica, po ugledu na gradski nakit, tako da su se seoski i gradski nakit veoma razlikovali.
Ukrašao se svaki deo tela, od nožnog palca, do kose, a među najskupljim ukrasima bili su tepeluci, iliti u današnjem smislu, ukrasi ili kape za kosu. Tepeluci su se stavljali na teme, bili su uglavnom od bisera i pričvršćivali su se šnalama. Takođe su se nosili u posebnim prilikama. Oko tepeluka se uglavnom stavljala pletenica od kose, a potom bareš, koji je držao celinu na mestu. Sa leve strane tepeluka uglavnom je išla takozvana grana, a što se tiče prave srpske grane, ona je vrlo retka i može se naći tek u nekim muzejima.
–Tepeluk je malo poznat ljudima. Ima par varijacima. U gradskom muzeju čuvamo dodatno ukrašen sa dukatima i plemenitim metalima. Nekada je izrađivan od bisera, zavisi kome je šta koliko bilo dostupno, kaže Dušan Stanojević, iz Narodnog muzeja u Vranju.
Tepeluke su izrađivali posebni majstori i nije se mogao naći i kupiti, već se naručivao za određenu osobu koja će ga nositi.
–Jako je bilo teško izraditi tepeluk od bisera, jer se donosio iz Ohrida, a ponestajalo ga je, to je sitan biser, bio je veličine od 2-3 milimetra, pa zamislite koliko vam školjki sa biserom treba za jedan tepeluk od 12 do 13 centimetara širine. To nije mogao da ima svako, imali su samo trgovci koji su putovali i bilo je jako skupo. Tada je jedan tepeluk koštao 10 do 20 volova, to je isto kao da danas za jedan ukras za kosu date novac kao za jedan automobil recimo, kaže Lean Lazić iz Kobišnice iz Negotina koji danas izrađuje tepeluke od staklenih perli po uzoru na nekadašnje.
Tepeluk je bio prisutan u svim gradskim sredinama, a u nijansama se razlikovalo ukrašavanje od mesta do mesta.
FUNKCIONALNA ULOGA NAKITA
Pored estetske, nakit je imao i funkconalnu ulogu, a to se najviše ogleda u upotrebi i izradi pojaseva.
–Imamo pojas koji je izrađen u tehnici granulacije i filigranata i deo je nevestine nošnje. Izrađen je iz sedam delova i glavne mašne. Prvo se pravi osnova, takozvana mustra, onda se ubacuje žica od plemenitog metala, koja je, kao i mustra, od srebra, zlata, bakra, od nje se pravi spirala, i postavlja između osnova, koje uglanvom imaju floralni geometrijski oblik. Na prednjoj strani je mašna koja zapravo služi kao kopča, govori nam Dušan Stanojević iz Narodnog muzeja u Vranju.
Jeftiniju varijantu pojaseva predstavljale su pafte. Na njima je bila samo kopča od srebra ili nekog drugog materijala, dok je ostatak pojasa bio od platna i kačio se sa obe strane za paftu ili šnalu.
–Kopče ili pafte bile su omiljene, jer su mogle da ih nose i siromašnije žene. Iza glavnih delova pafte imaju mostić, gde se nakači kaiš, a one se nose u centralnom delu i uglavnom su floralne ornamentike, dodaje Stanojević.
Pafte su se nosile i tokom Vizantije, a Turci su ovaj deo nakita adaptirali i dodatno ukrasili, te smo mi nastavili sa korišćenjem i nakon oslobođenja.
Sa oslobođenjem od Turaka, polako usvajamo modu sa zapada, po ugledu na Bečlijke, te nakit postaje svedeniji. Za ovaj period karakteristični su broševi, na kojima su se uglavnom nalazile fotografije osobe koja je nosila broš ili članova porodice.
Kao i danas, retkost je povećavala vrednost, a nakit se uglavnom nasleđivao.
–Taj običaj možemo da kažemo da se do danas zadržao u južnim srpskim krajevima. I danas svekrve daruju neveste nakitom, objašnjava Stanojević.
NAKIT KAO NACIONALNO OBELEŽJE I SIMBOL PRESTIŽA
Nakit je, možemo slobodno reći, imao nacionalno obeležje. U 20. veku javljaju se novi oblici i vrste, uz zadržavanje starih i njihovu modifikaciju.
Ne možemo reći da i danas nema nakita koji košta čitavo bogatstvo, i koji mogu nositi samo žene izuzetno visokog staleža, ali je on izgubio simboličku i folklornu vrednost, a više postao stvar prestiža.
Danas ne moramo prodati deset volova za jedan ukras u kosi, te uživajmo u plejadi izbora koju imamo, ali ne zaboravimo, još jednom, kao i u svemu – retkost povećava vrednost, te budimo unikatne, kao što to po rođenju i jesmo!
TEKST: Marija Stanković i Sofija Borković
FOTO: Marija Stanković
Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.
