Za one koji se nađu na ovom putu, važno je da veruju u sebe i u svoj unutrašnji kompas koji nas uvek vodi napred. Tada shvatamo da prilike za rast i sreću leže na neočekivanim mestima, spremne i čekaju nas da ih prepoznamo i uhvatimo. Ipak, ne verujemo da ikada možemo u potpunosti da prebolimo značajan gubitak, ali možemo da probamo i naučimo da se nosimo sa njim.
PRIVREMENO STAVIMO ŽIVOT NA STRANU
Ne bi trebalo da nam bude ništa bitnije od nas i naših osećanja. Sagledajmo tada sebe kao da smo voz koji je divljom brzinom izleteo iz šina i slupao se u komadiće. Iako ovo zamišljeno zvuči strašno, ni ne postoje reči u bilo kom rečniku koje mogu da opišu tugu koju osećamo nakon izgubljene trudnoće. Zato, usporimo. Potrebno je vreme da sakupimo deliće i da ih opet sastavimo u celinu koja ima smisao. Nezamislivo je teško, ali isto tako nezamislivo smo i jaki.
UPOZNAJMO SVOJ GUBITAK
U psihologiji se gubitak deteta smatra jednim od najstresnijih, ali i traumatičnih događaja. Kada se takav gubitak desi, ne dešava se samo fizički već sa njim odlaze i sva očekivanja, čekanja, nadanja vezana za budućnost. Oseća se bol u celom telu, ali najveća rana stvara se u glavi. Čim razumemo da prolazimo kroz nešto univerzalno bolno, osećamo da ipak nismo potpuno same u svemu tome.
AKTIVNO TUGUJMO
Potrebno je i neophodno da plačemo. Poželjno je da glasno izbacujemo sve što se u nama krčka. Da ne dozvolimo da se stvara knedla u grlu već da odmah čistimo, vrištimo, praznimo i oslobađamo. Jedino tako ćemo biti sigurni da ništa sem ljubavi, prema sebi i gubitku, ne ostavljamo za sobom. Moramo da se bavimo onim što nam se dešava, pogotovu onda kada udišemo najmanje vazduha. Tada nam je borba jedini izlaz.
OSLONIMO SE NA NEČIJE RRAME
Ako aktivno tugujemo onda moramo imati i nekog ko će aktivno da sluša. Pre svega, to mogu biti članovi porodice i/ili prijatelji, ali u idealnom slučaju su to psihoterapeuti. Psihoterapeutu donesemo zamršeno klupko, a onda ga u toku razgovora sa njim zajedno postepeno odmrsimo. Razumljivo je da mnogi ne mogu da se oslobode i otvoreno pričaju o tome kako se osećaju potpunom strancu, ali postoje razlozi zašto psihoterapija nije bauk.
Jedno je, na žalost, sigurno: više ništa nije isto. Iako nekada deluje da za takvo stanje nema leka, ipak ako pružimo jedan korak, pružamo još jedan i tako redom, polako. Često sumnjamo u svoju sposobnost za prevladavanje patnje, a onda pronađemo stabilnost i pribranost u situacijama za koje smo ranije mislili da su nepodnošljive.
Još jedno je, na sreću, sigurno: dok dišemo živi smo i sve možemo.
TEKST: MARIJA SAVIĆ
Marija Savić, master kliničke psihologije, ali pre svega empatična i ranjiva osoba. Kroz svoje tekstove podseća da smo svi takvi, da imamo potpuno pravo da budemo loše i da se koprcamo. Zaljubljena je u psihopatologiju i aktivno se bavi kreiranjem sadržaja za mreže. Otvoreno govori o svom iskustvu sa psihološkim poteškoćama i ostaje verna velikom broju pratilaca kojima je velika motivacija.
