Opsesivno kompulzivni poremećaj je anksiozni poremećaj koji ima oko jedan odsto dece. Ovo stanje najčešće se javlja kod dečaka u periodu od šeste do dvanaeste godine, a kod devojčica od sedme do jedanaeste. Na uzrok poremećaja utiče niz genetskih i sredinskih faktora, ali tačan uzrok još uvek ne postoji.
SIMPTOMI
Na početku su simptomi povremeni. Deca ih obično osećaju najmanje sat vremena dnevno, a oni mogu uticati na sve oblasti života osobe.
Opsesije predstavljaju ponovljene misli ili slike koje izazivaju uznemirenost. To su neželjene misli u detetovoj glavi koje izazivaju anksioznost i tugu. Najčešći simptomi su:
- Strah od zaraze i mikroorganizama
- Misli o zastrašujućim događajima u kojima i oni učestvuju
Kompulzije predstavljaju prinudne, ponavljane radnje koje deca imaju potrebu da čine kao odgovor na opsesivne misli. Ovim radnjama pokušavaju da neutrališu anksioznost koju izazivaju prisilne misli. Ukoliko su sprečena da izvrše kompulzivne radnje, osećaju veliku uznemirenost i strah. Za sprovođenje ovih radnji potrebno je dosta vremena i energije, što ih dodatno iscrpljuje. Najčešće radnje su:
- Preterano pranje ruku
- Ponavljano proveravanje
- Brojanje
- Poseban način hodanja
Na primer, dete može konstantno proveravati da li su zaključana vrata od stana ili brojati određene predmete na putu do škole. Ne može da ode u krevet ukoliko igračke ne složi po bojama i veličinama. Svako dete ima drugačije rituale, ali je svima zajednička jedna stvar, a to jeste ponavljajući tok.
Simptomi vremenom mogu nestajati i ponovo se javljati i biti jačeg ili slabijeg intenziteta.
Kod nekih osoba sa opsesivno kompulzivnim poremećajem mogu se javiti tikovi. Manifestuju se kao iznenadni, kratkotrajni, ponavljajući pokreti poput treptanja ili grčenja lica.
LEČENJE
Ne postoji konkretan lek, ali su metode rada sa decom vrlo efikasne. Drugi oblici lečenja podrazumevaju primenu lekova, psihoterapije, kao i kognitivno-bihejvioralne terapije. Što se lekova tiče, najbolje su se pokazali antidepresivi. Kod kognitivno-bihejvioralne terapije je jako važno uključiti celu porodicu koja zajedno sa detetom mora naučiti kako se tretira ovaj poremećaj. Ključna komponenta ove terapije jeste izloženost strahu.
Studije kažu da je već nakon pet do deset terapija vidljiv napredak, a posle dvanaest do petnaest se može videti poboljšanje do osamdeset posto.
Ukoliko se simptomi jave ponovo u budućnosti, što se može dogoditi tokom stresnog perioda, mogu se primeniti iste metode terapije.
TEKST: JOVANA MIHAJLOVIĆ
Jovana Mihajlović je iz Beograda. Student je završne godine Fakulteta za projektni i inovacioni menadžment, u Beogradu. Voli muziku, knjige i životinje. Večiti protivnik lažnog morala koji nam se svakodnevno servira na društvenim mrežama.
