U osnovi definicije komuniciranja je razmena poruka među ljudima, gde sa jedne strane postoji pošiljalac određene poruke, a sa druge njen primalac. Postavlja se pitanje šta onda podrazumeva intrapersonalna komunikacija i da li uopšte spada u deo komunikacione prakse čoveka, ili je njen posebni oblik. Intrapersonalna komunikacija predstavlja komuniciranje unutar jedne osobe. To je razgovor sa samim sobom.
ŠTA JE INTRAPERSONALNA KOMUNIKACIJA?
Ovaj naizgled neobičan, ali svima poznat čin ispoljava se na različite načine. Pre svega, može podrazumevati mišljenje kao mentalni, često simbolički proces, koji kasnije biva ispoljen kroz različita ponašanja. Mnogi veliki umovi sveta smatrali su da je mišljenje zapravo razgovor sa sobom, što je određeni vid intrapersonalne komunikacije. Usled različitih okolnosti, ljudi više ili manje pribegavaju nekoj vrsti zamišljene komunikacije koja im stvara određenu dozu samokontrole i pomoći kada je u pitanju sopstveno ponašanje i delanje.
PORUKE SEBI I FIKTIVNIM BIĆIMA
Intrapersonalno komuniciranje može biti i empirijski manifestovano, što pored zamišljenog sagovornika, može uključivati i jednog čoveka kao pošiljaoca i kao recipijenta određene poruke. Na primer, molitva je jedan vid takvog komuniciranja, kao i neka vrsta upućivanja poruka samom sebi, poput rokovnika ili diktafona. Dakle, činjenično formulisanje poruka i njihovo upućivanje fiktivnim bićima ili sebi samima, koje pritom izazivaju neki vid posledica u životu pojedinca, predstavlja intrapersonalno komuniciranje. Koliko je ovaj tip komunikacije zastupljen u životima ljudi je individualna stvar, ali neminovno je da je u određenoj meri deo svakoga od nas. Često se nađemo u situacijama gde smo emotivno poljuljani, nesigurni, pa i neobjašnjivo ispunjeni, i u tim momentima okretanje samom sebi i spoznaja svih tih osećanja i misli je prvi korak ka njihovom razumevanju. Tom prilikom, elementi intrapersonalne komunikacije sigurno će biti deo strategije, a glavni svakako biće solilokvij – razgovor sa samim sobom.
ALTER EGO
Ponekad posežemo ovoj vrsti razgovora sa ciljem rasterećenja od emocija koje nas guše, a ponekad jer je to najadekvatniji način za razumevanje sebe i vlastitih želja, osećanja i postupaka. Ti unutrašnji monolozi mogu biti odlično sredstvo na putu samospoznaje i ličnog razvoja, ali ponekad i put ka beznađu i iskrivljenoj slici sebe nastaloj usled prekomernog razmišljanja i poistovećivanjem sa ličnošću koju u svojoj glavi zamislimo a koja bi trebala biti naš ulepšani odraz. Tu dolazimo do takozvanog alter ega. On predstavlja naše drugo Ja , odnosno skup ponašanja, osećanja i uverenja, koji je sličan ili totalno različit od našeg originalnog identiteta. Alter ego može biti plod kojim su izražene naše skrivene želje i osećanja, idealizovana verzija nas samih koja teži postizanju ciljeva za koje mislimo da bi bili teško ostvarivi u našoj realnoj ličnosti. To može biti vrlo korisno ukoliko ga posmatramo kao ulogu koju preuzimamo u određenim situacijama a koja nam potencijalno može biti od pomoći, kao i podsticaj ka unapređenju svoje osobenosti. Sa druge strane, alter ego može biti potpuno destruktivan ukoliko predstavlja nerealnu viziju koja može biti odvažan protivnik našeg pravog Ja. Ozbiljnije posledice mogu biti poremećaj višestruke ličnosti i šizofrenija, koji mogu napraviti ozbiljnu pometnju u glavi pojedinca kojem je onemogućeno razlikovanje stvarnog od nestvarnog, ometeno logičko razmišljanje, a krajnje i potpuno oduzeta kontrola ličnosti.
Ono što na kraju možemo zaključiti jeste da je komunikacija sa sobom poseban deo komuniciranja, kao i da je sve što ono nosi izuzetno složen i nimalo besmislen proces, a njegove posledice suštinski uslovljene našom ličnošću.
TEKST: EMILIJA MATIĆ
Emilija Matić je studentkinja druge godine Komunikologije i odnosa sa javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Večni optimista koji uživa u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Sreću pronalazi u malim stvarima, neprestano tragajući za svojim interesovanjima.
