Koliko često opraštamo, u kojim situacijama i kome? Da li opraštamo zato što očekujemo pozitivne promene ili radi prevazilaženja sopstvenog lošeg osećaja koji nas muči? U čemu leži moć opraštanja?
ZNAČAJ OPRAŠTANJA
Opraštanje je posledica različitih bolnih procesa koji su na specifične načine poremetili naš unutrašnji mir. Važno je da postanemo svesni određenog emocionalnog bola koji nas proganja, da ga razumemo i uz pomoć opraštanja pokušamo da ga otklonimo. Pre nego što se uopšte odlučimo za taj, ni malo lak proces, moramo biti svesni njegove suštine i važnosti. Spremnost da nekome oprostimo ne čini nas naivnim i nestabilnim ličnostima, već nam, baš naprotiv, dodaje osobinu zrelosti i savesnosti. Sagledavajući širu sliku možemo uvideti da opraštanje suštinski nije primarno vezano za druge osobe, nego za nas same. To je direktan put ka oslobođenju od negativne energije i unutrašnjeg nemira koji okupira sve segmente naše ličnosti i života. Ali, postavlja se pitanje: Kako oprostiti drugima?
BUĐENJE EMPATIJE
Ovaj proces vrlo često je jako težak određenom broju ljudi, ili zbog nerealnog osećaja neispunjenih očekivanja i prihvatanja postojeće situacije kojom nismo zadovoljni, ili zbog ličnog ponosa koji stvara kočnice. Međutim, to su uglavnom produkti našeg preteranog razmišljanja koje ne uključuje emocije u donošenje bilo kakvih odluka. Jedan od najvažnijih stepenika ka opraštanju drugima je buđenje empatije. Važno je da shvatimo da svi ljudi imaju sopstvene bolne rane i unutrašnje borbe koje im ponekad otežavaju življenje i sa samim sobom, a kamoli sa drugim ljudima.
Promena perspektive i pokušaj razumevanja osobe koja nas je povredila nekada je sasvim dovoljan korak na putu opraštanja. I koliko god pređašnje stanje bilo teško, ukoliko odlučimo da krenemo na taj put, veoma je važno da sve situacije koje su proizvele to stanje ostavimo u prošlosti. Nismo ni svesni koliko nas podsećanje na bolne segmente može unazaditi, iznova povrediti i kočiti u pokušajima za napretkom. Mnogi ljudi vode se stavom da je negovanje tih negativnih misli, kao osobine zlopamtila, oličenje nezavisnih i jakih pojedinaca, ali činjenice nam govore da pored osećaja prezira, takav stav ne donosi nikakve pozitivne posledice.
OPROSTITI SEBI
U svim tim izazovima sa kojima se suočavamo, vrlo često zaboravimo da na spisak ljudi kojima pružamo oprost stavimo svoje ime. Moramo steći naviku samoopraštanja, i kada smo u pitanju mi kao pojedinci, podjednako kao i u odnosima sa drugim ljudima. Nebitno da li nismo ispunili očekivanja ili smo brzopleto doneli odluku, nezadovoljni smo tokom i rezultatima svog delanja i življenja, ili bilo čime drugim , moramo naučiti da oprostimo sebi. Buđenjem svesti o sasvim validnom postojanju nesavršenosti i grešaka, ostavljamo prostor stvaranju samosaosećanja i samopoštovanja, što rezultira i samoopraštanjem − jednim od najvažnjih stepenika ličnog razvoja.
PRAŠTANJE NE ZNAČI NUŽNO DRUGA ŠANSA
I krajnje, praštanje treba posmatrati razdvojeno od pružanja druge šanse. Druga šansa cilja promenama stanja i osoba, kao i ispravljanju i poboljšanju nekadašnjih odnosa, dok opraštanje teži rasterećenju, okončanju određenog segmenta našeg života i sopstvenom napretku. Mešajući ta dva, može se desiti da posumnjamo u svoje odluke, ali ono što je tada bitno je da osetimo svoje čiste misli, iskreno srce i mirnu savest, koji su najdragoceniji deo emocionalno jakih ljudi, ili kao što je rekao Mahatma Gandi: Slabi ne mogu opraštati, oprost je odlika velikih ljudi.
TEKST: EMILIJA MATIĆ
Emilija Matić je studentkinja druge godine Komunikologije i odnosa sa javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Večni optimista koji uživa u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Sreću pronalazi u malim stvarima, neprestano tragajući za svojim interesovanjima.
