Svakog dana susrećemo se sa mnogobrojnim stresnim situacijama odnosno stresorima. Kako će ove situacije uticati na nas same, pretežno zavisi od dva faktora: naše osetljivosti, odnosno našeg kapaciteta i opšte otpornosti da se nosimo sa stresorima.
ŠTA SU STRESORI?
Stresori mogu biti psihološke, socijalne ili biološke prirode. U zavisnosti od inteziteta, oni mogu varirati od blagih do katastrofičnih. Kada se nađemo u pretećoj situaciji i kada naši dotadašnji mehanizmi pomoću kojih smo prevazilazili te situacije popuste, dolazi do krize.
Krize mogu biti razvojne (adolescentna kriza, kriza srednjih godina…), situacione (smrt bliske osobe, razvod, abortus…) i iznenadne krize ( prirodne katastrofe, kriminal, nasilje, zlostavljanje, nacionalne tragedije…). Iznenadne krize su neočekivane životne okolnosti, iznenadne su i dovode do traumatskog iskustva, odnosno traume.
PTSD
Postraumatski stresni poremećaj iliti PTSD, nastaje kada je osoba bila izložena situaciji izuzetno ugrožavajuće prirode. Ovaj poremećaj karakteriše trijas simptoma – ponovno proživljavanje traume, povišena nadražljivost i izbegavanje događaja i stimulusa koji podsećaju na traumatsko iskustvo.
Psihosocijalna podrška i značaj grupe kod osoba koje su doživele traumatsko iskustvo, je od veoma velikog značaja. Stvaranje grupe, kao sigurne mreže, pomaže osobi da ponovo uspostavi sigurnost i integriše traumatski događaj u dotadašnje životno iskustvo. Psihološkom intervencijom prevenira se pojava PTSD.
KAKO POMOĆI OSOBI KOJA JE DOŽIVELA TRAUMU?
Iako možda nismo stručno lice, psihoterapeut, psihijatar ili savetnik, naša uluga je takođe veoma značajna u prevazilaženju teškoća koje trauma nosi sa sobom. Biti tu i razumeti osobu koja je prošla kroz traumu, pomoći će joj da osvesti svoja osećanja. Kroz osvešćivanje sopstvenih iskustva, osoba postaje svesna bola i traume koju je proživela, a svesnost je jedan od prvih koraka u prevazilaženju traume.
Osećaj bespomoćnosti uglavnom preovladava ove osobe, i naša uloga je tu bitna da diskretno pomognemo u svakodnevnim aktivnostima kako se osoba ne bi osećala bespomoćnom.
Važno je da znamo da nije bitna samo dobra namera. Ključno je da shvatimo potrebe nama bliske osobe. Ove osobe su veoma osetljive i ranjive te iz tog razloga treba pažljivo birati način na koji ćemo im pružiti našu pomoć i podršku. Ne pomažemo tako što ćemo umanjivati preživljenu traumu poput rečenica: Nije to ništa, postoje i gore stvari. Ne pomažemo tako što ohrabrujemo osobu da krivi druge. Takođe, čuvena rečenica vreme leči sve, ne pomaže nikako u ovakvim situacijama. Još jednom, na nama je da razumemo potrebe osobe, da budemo tu za nju ali i da joj pružimo podršku u traženju stručne pomoći.
TEKST: ANA VUKMIROVIĆ
Ana Vukmirović je apsolvent psihologije i ljubitelj fotografije.
