Tetovaža je vid umetnosti tela koja ne prolazi. Pigment se ubacuje u kožu kako bi se njena prirodna boja promenila, a ovaj vid modifikacije tela je veoma stara tradicija koja je danas sve popularnija i prihvatljivija. Tetovaže pripadaju mnoštvu kultura širom sveta, a u istoriju tetovaža ne spada samo razvoj njene prakse već i razvoj društvene svesti i javnog mnjenja po ovom pitanju.
Tetoviranje je staro hiljadama godina, a postoje i čvrsti dokazi da je tetoviranje jedan drevni oblik umeća tela – pronađena su otkrića tetovaža na mumificiranoj koži. Mnogi veruju da tetoviranje datira još od 3100. godine pre Hrista. Dokazi da se tetoviranje praktikovalo tada jesu alati otkriveni u Francuskoj, Portugalu i na prostoru Skandinavije. Stari su najmanje 12.000 godina.
PRVI TETOVIRANI ŽIVOTI
Eci, poznat i pod nazivom ledeni čovek ili mumija, predstavlja dokaz prvih tetovaža poznatih čovečanstvu. Njegovo telo je pisana istorija tetoviranja s obzirom na to da su na njegovom telu nađene 61 tetovaža na različitim lokacijama. Pažljiva operacija ispitivanja mumijinog tela pokazala je pepeo od kamina ili čađ korišćen za tetoviranje. Njegovo telo datira od 5. milenijuma pre nove ere, a pronađeno je u Alpima. Ere i doba kroz istoriju ljudskog postojanja otkrivaju bogatu i dugu istoriju tetoviranja. Dokazi za to postoje sa preko 50 lokacija širom sveta gde su otkrivane istetovirane mumije. Rusija, Grenland, Aljaska, Sudan, Egipat i Kina su samo neka mesta u svetu odakle datiraju prve tetovaže.
Egipat i Indija su tetovaže koristili u svrhu lečenja i verskog obožavanja. Tetovaže su takođe bile oznaka ili žig statusa u društvu ili kasti, no koristile su se i kao kazneni metod. Na Filipinima su tetovaže predstavljale simbol ranga, a ljudi su verovali da imaju magična svojstva ukoliko nose tetovažu. Onda se pojavilo hrišćanstvo tako da se tetoviranje smatralo varvarskom i paganskom tradicijom, stoga je ta praksa lagano krenula da bledi. U Evropu se vratilo prekookeanskim putovanjima, a važne istorijske ličnosti poput Džejmsa Kuka su dovele pripadnike domorodačkog naroda koji su najčešće bili tetovirani.
Tetoviranje je važilo samo za radnike, da bi kasnije postalo popularno i kod aristokratije koja je bila spremna da ponudi visoku cenu za profesionalno tetoviranje, tako da je ova praksa ubrzo postala cenjen hobi. Pojeftinjenjem tetovaža, ponovo je postala odlika nižeg statusa u društvu. To se promenilo tek 1960. godine za vreme pokreta dece cveća. Tetovaže su izgubile status devijantnog ponašanja i postale su prihvatljiv oblik samoizražavanja. Čak su se i Barbi lutke prodavale sa tetovažama. Žene i muškarci nezavisno od njihovog ekonomskog i društvenog statusa i uzrasta mogli su da imaju tetovažu na svom telu ukoliko žele. U jednom trenutku 2000. godine, 15 odsto Amerikanaca u SAD je imalo tetovažu na svom telu.
Tetovaže su, kao što je već navedeno, korišćene u razne svrhe, a jedna posebno zanimljiva jeste da su Stari Grci i Rimljani tetovirali svoje robove radi lakše identifikacije. Stari Egipćani su, s druge strane, tetoviranje korstili u svrhu lečenja zapaljenja peritoneuma. Neke tetovaže danas nisu nužno trajne već se ljudi mogu tetovirati kanom, čak i lepljivim nalepnicama i hemijskom olovkom, zato što to sve spada pod pojam tetovaže i crtanja na telu. One trajne tetovaže se najefikasnije uklanjaju laserskim putem tako što laser razbija velike čestice pigmenta na manje da bi ih telo apsorbovalo. Tetovaže su danas nečiji način života, toliko su popularne da svako od nas poznaje makar 10 istetoviranih ljudi, dok neki ljudi se mogu pohvaliti 100 odsto prekrivenom kožom tetovažama.
TEKST: ANA ADAMOVIĆ
Ana Adamović je studentkinja žurnalistike, ljubitelj antičke filozofije i zaljubljenik u književnost. Inspirisana Platonovim mislima i filmovima Grejs Keli, preko knjiga Justejna Gordera i muzike Brusa Springstina, prenosi vam svoje ideale, savete i razmišljanja.
